Жене у музици – Огуста Олмес

Још од најранијег детињства Огуста Олмес је морала да се бори за своје право да постане композиторка, пошто ју је на овом путу чак и мајка обесхрабривала, па је тек након њене смрти почела да похађа часове музике. Како у периоду кад је стасавала компоновање није било прихватљива активност за жене високог друштвеног статуса (а кум јој је, како наводе историјски извори, био Алфред де Вињи, француски књижевник и члан Француске академије), и упркос томе што је исказивала изузетан таленат за музику, Огуста Олмес никада није успела да упише Париски конзерваторијум, па је часове клавира и компоновања похађала приватно. Хармонију је учила код Анрија Ламберта, оргуљаша Катедрале у Версају, а оркестрацију код Ијасента Клозеа, кларинетисте и професора композиције на Конзерваторијуму у Паризу. Потом је своја оркестарска дела представила Францу Листу који је у младој уметници препознао велики таленат, дивио се њеном раду и охрабривао је да настави да компонује, временом поставши и један од њених најближих пријатеља. Године 1874. упознала је Сезара Франка са којим је започела сарадњу и којег је сматрала својим првим правим професором. Након бројних Франкових савета како да усмерава таленат, Огуста Олмес је веома успешно почела да промовише своја дела широм Француске, изградивши убрзо репутацију важне персоне у париским културним круговима. У једном тексту објављеном у часопису Harmonie et Melodie, Камиј Сен-Санс ју је представио следећим речима „Као и деца, жене немају јасну идеју о томе шта су препреке, а њихова снага воље има моћ да сруши све баријере. Госпођица Олмес је жена, и то фанатична". Стварајући дела кроз професију у којој су у том периоду доминирали мушкарци, једном приликом је довитљиво рекла: „Морам показати својим колегама мушкарцима од чега сам саздана".

Попут других композиторки деветнаестог века, као што су Фани Менделсон или Клара Шуман, и Огуста Олмес је своја рана дела објавила под псеудонимом Херман Цента, пошто жене у европском друштву деветнаестог века нису озбиљно схватане као уметнице, па су издавачи одбијали да објављују њихове композиције.

Иако је, попут својих савременица, Огуста Олмес посебну наклоност неговала ка минијатурама, ова обожаватељка Рихарда Вагнера (којег је у Бајројту посетила 1869. године), изражавала се и кроз велике форме. Писала је текстове за скоро сва своја вокална дела - соло песме, ораторијуме и опере, као и програмске садржаје који су пратили њене симфонијске поеме, а у њеном опусу налазе се и кантате, камерна музика, као и клавирске композиције.

Како указује музиколошкиња Анастасија Белина, која је у оквиру пројекта Заборављене композиторке реализованог у сарадњи Би-Би-Сија, Краљевске музичке академије у Лондону и Истраживачког савета за уметност и хуманистику покренула истраживање о Огусти Олмес: „Њен успех био је веома упадљив за то време... Као жена веома развијене емоционалне интелигенције, Олмèсова је имала изражен и предузетнички дух, а била је и изванредна у промоцији својих дела. Написала је велике, грандиозне композиције у време када се од жена углавном очекивало да компонују соло песме и салонске комаде", речи су Анастасије Белине.

Из импозантне биографије Огусте Олмес издвајамо да је на такмичењу града Париза 1878. године освојила друго место за програмску симфонију Лутеција, иначе прво остварење које је наменила великом извођачком саставу. Наиме, дело је обликовано у три става, за четворо солиста, наратора, дечји и мешовити хор и велики оркестар, а говори о истоименом граду у пред-римској Галији који је пао под власт Римљана; ово је, како истичу извори, била композиторкина мудра алузија на опсаду и пораз Француске у Француско-пруском рату који се одвијао неколико година раније, од 1870. до 1871. године.

Велики број оркестарских остварења Огуста Олмес писала је под утицајем патриотских осећања, представљајући се и као ауторка програмске музике са политичким значењем, о чему, између осталих, сведочи и њена симфонијска поема Ирска коју је компоновала 1882. године како би подржала ирски покрет за независнот. Претпоставља се да је то био и један од разлога због којих је уочи обележавања стогодишњице Француске револуције 1889. године, Огуста Олмес добила поруџбину да за Светску изложбу у Паризу компонује Тријумфалну оду. Дело је наменила великом извођачком ансамблу у којем је учествовало око 1200 музичара, а интересантно је подсетити да је том приликом свечано отворен и Ајфелов торањ као главна капија за улаз на Светску изложбу. Велики успех који је у том периоду стекла, омогућио јој је да буде на заслуженом пиједасталу европске културе, а речи критичара након Светске изложбе биле су пуне хвале наглашавајући да је „Са Огустом Олмес Француска добила музу за сва времена".

Као и у уметничкој, ни у приватној сфери Огуста Олмес није живела онако како је француско друштво друге половине деветнаестог века очекивало од жене. Наиме, као једина наследница очевог богатства, имала је довољно средстава да самостално и под својим именом објављује дела, а потом је све манускрипте завештала Париском конзерваторијуму. Поред тога, пуне две деценије била је у отвореној вези са Катјулом Мендесом, песником и једним од важних чланова француских интелектуалних кругова, са којим је имала петоро деце. Преминула је у Паризу 28. јануара 1903. године.

Уредница Ирина Максимовић Шашић