Немања Митровић: Аутофикција

Аутофикција је савремени књижевно-теоријски појам који би се могао превести и као "самоизумевање". Један од (многих) парадокса књижевности у томе је што се књижевност изборила за лаж као средство којим ће говорити истину. Писцима је дато право да лажу - што се, иначе, никоме другоме не признаје - како би истинитије проговорили о истини. Блаже речено: писац може да измишља како би доспео до језгра стварности. Но, ако је разлика између фикције и стварности била, мање или више, јасна, са аутофикцијом ствар се усложњава јер чак и када аутор тврди да је оно о чему пише истина (и само истина), чак, дакле, и када пише о себи, попут великог норвешког писца Карла Увеа Кнаусгора, у сразмери (чини се) један према један, чак и тада постоји сумња у то да писац говори истину, као да је истина негде изван језика.

Маја Рогач анализира управо "случај Кнаусгор" и доводи у питање не текст, него самог аутора (истина писања не лежи у аутору, него у самом писму). Немања Митровић осврће се на роман Инфинитив Сретена Угричића у којем су главни јунаци непостојећи филозоф и његово непостојеће дело, али сам писац, при томе, одбија да прихвати одговорност за оно што пише у измишљеном делу измишљеног филозофа. Иван Миленковић, пак, настоји да покаже како су не само романи Миљенка Јерговића аутофикције, него су то, чак, и његови есеји.

Читају Душица Мијатовић и Гордана Гачић
Уредник Иван Миленковић