Мајстори барока

Јохан Кристоф Пецел је рођен 1639. године у граду Глацу у Шлезији, данашњем пољском месту Клодско. Био је члан градских оркестара, односно налазио се на позицији градског музичара или "ратсмузикера" у неколико градова, а посебно у Лајпцигу, у којем је провео највећи део своје каријере. У овом граду је 1670. године промовисан на место "штатпфајфера" што је био еквивалент добијању титуле "мајстора сопственог зната". Поред тога, ова позиција је подразумевала доживотни ангажман. У ово доба он објављује своје прве збирке композиција, а у самим тим штампаним издањима започиње и разнолико писање његовог презимена, које је довело до тога да се често поистовећује са Јаном Пецелиусом који је био активан и у Чешкој. Иако је вероватније да су то била два различита композитора, ова дилема није до данас решена.

Пецел је по свему судећи имао веће амбиције у погледу своје каријере, па је тако конкурисао и за позицију кантора цркве Светог Томе у Лајпцигу, место за које није имао потребне квалификације. Ипак, из сведочанстава савременика сазнајемо да је овај аутор био боље образован него што је његово место градског музичара захтевало, да је познавао италијански, што је посебно интереснатно, и да је написао више коментара на књижевна дела која су данас изгубљена. После избијања куге у Лајпцигу 1681. сели се у Бауцен где ће остати до смрти 1694. године.

У стилском смислу, Пецел није пратио најновије трендове у барокној музици друге половине XVII века. Са великом вештином је обликовао текстуру соната, што сведочи и о његовом музичарском искуству, а у формалном смислу користио је смењивања имитационих и хомофоних пасажа. У крајњем резултату, пред нама је живахна и интересантна музика, која по свом квалитету превазилази стваралаштво других градских музичара ове епохе.

Сонате које ћете чути објављене су у оквиру Пецелове збирке Опус музикум сонатарум у Франкфурту 1686. године, посвећенe градским већима шест најважнијих градова Горње Лужице – Хексаполису који су чинили Бауцен, Герлиц, Лубањ, Каменц, Лебау и Цитау. Организоване у два сета по дванаест соната, чији редослед тоналитета је удаљен за квинту навише, почевши од тона Ге. Наслов сваке од двадесет четири сонате носи женски облик имена које заступа по једно од слова алфабета – Абела, Баха, Кадмеа, Дејанира... све до Захантее. Већина имена су изведена из грчке митологије, али се међу њима налази и старозаветна Тамара, односно словенско име Ивана на месту слова ипсилон.

Уредница Ксенија Стевановић