Антологија српске музике

Станојло Рајичић је рођен 1910. године у Београду, где је завршио клавирски одсек у музичкој школи, у класи Руже Винавер, а теоријске предмете учио је у класи Миленка Пауновића. Студије композиције наставио је у Прагу, дипломиравши 1935. године на Државном конзерваторијуму у класи Рудолфа Карела и на Мајсторској школи код Јозефа Сука. По повратку у Београд 1936. радио је као професор клавира у Музичкој школи Станковић, а потом и у Средњој музичкој школи при Музичкој академији. Избором за доцента Музичке академије започиње његова педагошка делатност у области композиције, а 1954. постаје редовни професор. Године 1958. изабран је за редовног члана Српске академије наука и уметности. У периоду од 1959. до 1962. био је директор Музиколошког института, када настају и дела која ћемо слушати у вечерашњој емисији.

Богати Рајичићев опус обухвата сва подручја стваралаштва од сценске музике и оркестарских композиција, преко обраде народних мелодија и вокалних остварења, до инструменталних концерата. Међутим, главно тежиште његовог рада је на инструменталном пољу, где га, како наглашава Властимир Перичић, нарочито привлачи архитектоника сонатног циклуса.

Кантату Слепац на сабору Рајичић је компоновао 1961. године, изабравши четири народна текста из збирке Вука Караџића, које је обликовао у речитативном стилу, уз учесталу употребу битоналних хармонских склопова, док дело по форми подсећа на четвороставачну симфонију.

У циклусу Магновења, писаном 1964. године на стихове Момчила Настасијевића, вокална деоница је смело уграђена у хармонски сложену оркестарску фактуру, а дело је премијерно изведено 29. октобра 1965. у Опатији, у оквиру Југословенске музичке трибине, када је као солисткиња наступила Јулијана Анастасијевић, а оркестром Београдске филхармоније дириговао Живојин Здравковић.

Уредница Ирина Максимовић Шашић