Музичко путовање Француском и Италијом са Чарлсом Бернијем

Венеција је била једно од главних одредишта Чарлса Бернија и у њој се задржао скоро пуне две недеље, током августа 1770. године. У овом граду није могао да присуствује оперским извођењима, која су била резервисана за време карневала, када је, судећи према Бернијевом сведочењу, истовремено било отворено чак седам оперских кућа. Ипак, то је надокнадио бројним посетама венецијанским образовним институцијама – oспедалеима – којих је било четири, повезаних са сиротиштима и самостанима, а које су сваке суботе и недеље отварали врата за публику и приређивали музичке вечери. Поред тога, Берни је у Венецији имао прилику да посети грчку и јерменску цркву и да чује специфичне традиције православне богослужбене музике која му је била страна, као и да са венецијанским интелектуалцима води продубљене разговоре о античкој и модерној грчкој музици, који су му послужили за писање опште историје музике.

Поред јавних музичких догађаја којима је присуствовао, Берни је осликао Венецију као град темељно прожет музиком. Живописни су описи уличне музике на које наилазимо: реч је о ансамблима са једним или два певача, уз пратњу виолина, виолончела, или пак једне или две гитаре, које је пре свега сусретао на Тргу Светог Марка, али и о музицирању на гондолама. Посебно је упечатљив опис сплава на великом каналу чији ансамбл је укључивао и флауте, хорне и добош. Берни запажа да Венецијанци скоро никад не певају унисоно, односно да су двогласи и трогласи карактеристични за певање на отвореном, те да се не преза од употребе дисонанце и ванмузичких тонова у сврху експресије. Берни је посетио и више академија, приватних кућних концерата на којима су музику изводили аматери. Примећујући да је опус Бенедета Марчела, венецијанског композитора из племићке породице, активног у првим деценијама 18. века, стекао својеврсни култни статус у овом стратуму друштва, Берни је описао једно такво извођење Марчелових псалама, изненађен мером у којој је, како примећује, композитор „жртвовао музику поезији”.

Мапирајући музички живот у овом граду, Берни је композитора Балдасареа Галупија препознао као централну личност, описујући га као горостаса венецијанске музике, са чијим се генијем од композитора млађе генерација једино може мерити Сакини. Поред тога што је био капелмајстор у цркви Светог Марка, Галупи је руководио и Оспедалеом дељи Инкурабили, чији рад и резултате Берни описује као супериорне у односу на преостале три венецијанске институције. Говорећи о Галупијевом стваралаштву, Берни га упоређује са венецијанским ренесансним сликарем Тицијаном, који је такође у позној животној доби стварао несмањеном енергијом и генијалношћу. Галупијеву музику, коју је слушао како у цркви Светог Марка, тако и у Оспедале дељи Инкурабили, описује као природну, префињену и деликатну, пуну духа и новина. Берни наглашава да се Галупи и у духовној музици служи аријама у оперском стилу, али и да вешто влада контрапунктом, те да остварује складан однос музике и текста.

Композиторска сцена са којом се Берни сусрео у Венецији била је обележена генерацијским јазом између седамдесетогодишњег Балдасареа Галупија, који је као капелмајстор цркве Светог Марка и даље доминирао венецијанским музичким животом, и композитора млађе генерације у успону, који су се још увек доказивали на оперској сени, али су дошли и до важних положаја у музичким институцијама овог града. Међу њима, Бернијеве нескривене симпатије задобио је Антонио Сакини, рођен у Фиренци 1730. године, који је у Венецију дошао 1768. године како би преузео место управника Оспедалета. За његову музику, коју је слушао како у Оспедалету, тако и у цркви Сан Лоренцо, Берни каже да „анимира и буди дух слушаоца". Поред тога, Берни је у Венецији упознао и композитора Фердинанда Бертонија, који је деловао као и управник Оспедалеа деи Мендиканти.

Аутор емисије Срђан Атанасовски
Уредница Сања Куњадић