Мајстори барока – Франческo Бартоломеo Конти

Данас широј публици непознат, овај композитор је у првим деценијама XVIII века био водећи музичар у Бечу, у истом рангу као Антонио Калдара и Јохан Јозеф Фукс. Последњих година музиколози и извођачи обраћају све већу пажњу на Контијев опус, посебно после детаљне монографије коју је објавила Хермајн Вилијамс 1999. године.

Франческо Бартоломео Конти је рођен у Фиренци 1682, а каријеру је започео као инструменталиста-виртуоз на теорби и мандолини. Године 1701. сели се у Беч, где је добио позицију теорбисте на Хабзбуршком двору. На овој позицији ће остати до одласка у пензију 1728. године, а постаће и члан Академије Филармонике у Болоњи. Такође добиће ласкаву титулу „најбољег светског теорбисте” после извођења фесте театрале Констанца е Фортеца Јохана Јозефа Фукса 1723. године у Прагу. Упоредо, развијао је и успешну композиторску каријеру дошавши на позицију дворског композитора 1713, чиме је у ствари добијао две плате, те је сматран за једног од најбоље плаћених музичара у Бечу. Такође, кроз своја три брака, од којих су два били са познатим дворским примадонама – Маријом Ландини и Маријом Аном Лоренцани, осигурао је своју позицију у друштву, коју је нажалост нарушила дуготрајна болест од које се никада није опоравио и због које се прерано и повукао са музичке сцене. Франческо Бартоломео Конти је умро у Бечу 1732. године.

Његове композиције су извођене у бројним градовима у Немачкој и Аустријском царству попут Хамбурга, Дрездена, Прага, Вроцлава, а такође су преписивана и дистрибуирана широм Европе. Занимљиво је напоменути да су Контијева дела нашла свој пут и до Хендла и Баха: Хендл је користио уверитру за Контијеву оперу Клотилда у свом пастишу Ормизда, а Бах је својеручно преписао Контијев Оферторијум венерабилис и изводио га током вајмарског, а потом и лајпцишког периода своје каријере.

Иако Контијева биографија личи на биографије многих других аутора који су службовали при утицајним европским дворовима, на музичком плану сусрећемо се са несвакидашњом појавом у контексту позног барока. Наиме, пред нама је композитор изузетне маштовитости и експерименталног нерва, који је у својим делима испробавао различита хармонска решења, нове идеје у домену пратње вокалних деоница и репризних одсека у аријама, чиме је антиципирао стилски вокабулар епохе класицизма.

То је све видљиво у кантати Удаљеност вољеног за соло глас, шалмај, немачку флауту или обоу, сординиране виолине, француске лауте и континуо коју је Франческо Бартоломео Конти написао за круг око цара Јозефа I који је и сам свирао шалмај и блок-флауту. У овом делу, од почетка доминирају несвакидашње, расписане деонице за инструменте, мимо уобичајеног односа дуплирања вокалне деонице у пратњи и држећег континуа. Посебно се истиче интимна и помало меланхолична комбинација шалмаја и лаута, која ствара рафинирану, сензуалну и изузетно оригиналну фактуру, која се контрапунктски преплиће са вокалном линијом, у приказивању тежине раздвојености љубавника.

Конти у својој миси Санкти Паули користи велики број различитих музичких стилова и композиционих техника од старијих фугираних одсека до односа соло-тути уз развијене инструменталне деонице пратње које антиципирају епоху класицизма. Миса је компонована у ге молу и по свом карактеру је свечана, озбиљна и изузетно драматична, посебно у ставу Кредо у којем се на изузетно експресиван начин третира мисни текст – у одсецима Круцификсус и Ет резурексит. Поред тога, Конти користи изненађујуће дисонантне хармоније, неуобичајене изражајне паузе, иако је пред нама јасна и прегледна формална структура, која се инегниозно заснива и на мотивским прожимањима. Миса Санкти Паули је једна од најранијих примера Кредо-мисе, у којој се почетна реч Кредо појављује у сталној репетицији током овог става и што је још занимљивије коју доноси снажни хорски тути.

Уредница Ксенија Стевановић