Уметност интерпретације – Кристофер Хогвуд

Кристофер Хогвуд је био један од предводника покрета за историјски информисано извођење, који је за собом оставио велики број премијерних снимака композиција насталих током 18. века, интерпретираних на оригиналним инструментима или њиховим савременим копијама.

Рођен 1941. године, Хогвуд се након завршених студија класичне књижевности и музике на Кембриџу, посветио дириговању и проучавању историје интерпретације. Учитељи су му били ауторитети за поље ране музике попут Рејмонда Лепарда, Густава Леонхарда или Зузане Ружичкове. Већ у другој половини шездесетих година Хогвуд је заједно са Дејвидом Манроуом основао Консорт за рану музику, а 1973. и оркестар са којим ће његово име остати нераскидиво везано – Академију за стару музику. Са овим ансамблом, једним од најугледнијих састава за историјски информисано извођење, остварио је импресиван дискографски опус са више стотина снимака, а на његовом челу је остао све до 2006. године, да би након тога постао почасни уметнички директор. Осим овог ансамбла, Хогвуд је руководио и другим, опредељеним за извођења на оригиналним инструментима, попут бостонског Хендловог и Хајдновог друштва, а уз то деловао је и као уметнички директор фестивала посвећених музици 18. века. Превасходно окренут интерпретацији музике ове епохе, Хогвуд се није задржао само на инструменталним делима, већ је своје 'пионирско' тумачење музике овог доба, ослобођено романтичарских утицаја, усмерио и на оперско поље. Тако је у миланској Скали, Државној опери у Берлину, Краљевској опери Ковент гарден, наведимо само неке, Хогвуд руководио операма Волфганга Амадеуса Моцарта – Дон Ђованијем, Отмицом из сараја, Идоменејем, Титовим милосрђем; Дидоном и Енејем Хенрија Персла, Филозофовом душом Јозефа Хајдна, као и великим бројем остварења Георга Фридриха Хендла, стварујући нека од данас референтних извођења.

Поред значајне диригентске активности, Хогвуд је дао велики допринос новом начину тумачења дела аутора позног барока и класицизма својим музиколошким радовима. Пре свега су значајне његове студије посвећене Хендлу и Моцарту, као и 'лондонским' годинама Јозефа Хајдна. Сазнања до којих је долазио током ових истраживања утицала су на неке од његових извођачких одлука, те је тако обимно, десетотомно издање Хајднових симфонија, специфично по томе што се у извођачком саставу, за разлику од уобичајених тумачења, не налази чембало. Наиме, осим недостатака писаних доказа да је инструмент био коришћен, Хогвуд је до закључка дошао и емпиријски: боравећи у дворани замка Естерхаза, која је била намењена за извођење оркестарских дела, увидео је да у њој једноставно нема довољно места да на подијуму буде и чембало, те је у његовом тумачењу ових дела инструмент изостављен. Многи уважени музикологи и стручњаци за Хајднов опус, попут Хауарда Ландона, најпре су одбацивали овакав приступ, да би временом променили мишљење и увидели како вредност Хогвудове аргументације, тако и истинску лепоту његове интерпретације Хајднових симфонија.

Поред своје богате диригентске каријере, Кристофер Хогвуд се често враћао свом 'матичном' инструменту, чембалу. Овај уметник је наступао и као солиста, али и члан 'континуа' у једном од водећих британских камерних састава - Академији Свети Мартин у пољима. Своје чембалистичко умеће демонстрирао је на снимцима дела Карла Филипа Емануела Баха, Луја Купрена, Франсоа Купрена, Ђиролама Фрескобалдија, Орланда Гибонса или Хендла, између осталих. Његово неуморно истраживање извођачких пракси 18. века довело га је и до још једног клавијатурног инструмента из ове епохе, који је дуго био заборављен. То је клавикорд, кућни инструмент, који је због деликатности свог звука 'прогнан' са концертних подијума, али му је Хогвуд посветио чак три серије снимака, названих 'тајним', како би се нагласила опскурност композиција које је изводио. У питању су снимци објављени под називом Тајни Моцарт, Тајни Бах и Тајни Хендл на којима је Хогвуд одсвирао дела за која је пажљивим музиколошким истраживањима утврдио да су оригинално била написана за овај инструмент.

Иако је најпознатији по својим интерпретацијама барокног и класичног репертоара, Кристофер Хогвуд је изводио и композиције настале у 19. и 20. веку, посебно оне написане у неокласичном или необарокном стилу. Тако су се на његовом репертоару нашла дела Стравинског, Мартинуа и Хиндемита, а последњих година живота, био је посебно посвећен редактури симфонија Феликса Менделсона.

Од средине осамдесетих година, Хогвудов приступ музици 18. века који је подразумевао тежњу да се дела изводе у складу са праксом времена у којем су настала, постао је општеприхваћен. Осим на концертим подијумима, овакав однос према музичкој литератури Хогвуд је имао прилику да пропагира и на водећим светским високошколским инстутуцијама, попут универзитета Корнел и Харвард, на којима је предавао као гостујући професор. Осим тога, свој приступ музици успешно је презентовао и најширој публици, као уредник и водитељ емисије на радију Би-Би-Си 3, која се емитовала чак дванаест година.

Хогвуд је, 1984. године, написао једну од најинтересантнијих биографија Георга Фридриха Хендла, у којој је осветлио стваралаштво овог композитора посматрајући га кроз призму сопственог искуства извођења његове музике. Енглески музичар је често изводио Хендлова дела – од композиција за чембало или клавикорд, преко оркестарских дела, до ораторијума и опера. Његово тумачење ораторијума Месија изазвало је праву револуцију у приступу овом често извођеном остварењу, а опере Риналдо и Орландо у којима је сарађивао са Чечилијом Бартоли, представљају и данас референтне снимке ових дела.

Уредница емисије: Ивана Неимаревић