Опера – Јохан Кристоф Фогел: Златно руно

Немачки композитор, Јохан Кристоф Фогел, рођен је 1756. у Нирнбергу, а умро је у Паризу 1788. године. За време свог кратког живота написао је две опере, неколико симфонија и концерата, као и велики број камерних дела с обзиром да је био ангажован као хорниста у оркестрима Војводе од Монморансија и Грофа Валентиноаа. У Паризу је постао ватрени поборник Глукове оперске реформе, пошто је присуствовао тријумфалном успеху Алкесте и током своје каријере је покушавао да буде доследан стилу бечког композитора. Фогел је у забелешкама савременика био описиван као помало ексцентрична личност, чија је плаховитост и екстремна сензибилност била приписивана и његовој великој склоности ка пићу. У крчми је по свему судећи упознао либретисту своје две опере – Филипа Деријоа, који је већи део живота провео на месту секретара француског песника барона Чудија.

Опера Златно руно је постављена на сцени Париске опере 1786. године уз велику подршку управе ове институције која је прижељкивала успех овог дела написаног у Глуковом стилу. Нажалост, очекивања се нису обистинила, што због промене укуса публике, што због одлучног отпора заступника италијанског типа опере, такозваних Пичиниста. И потоње обнове, уз додавање екстензивних балетских сцена, нису помогле да Златно руно заживи на оперској сцени, чак ни уз промењени назив Медеја у Колхиди. Фогелова друга опера Демофон која је изведена постхумо 1789. године, показала се као много успешнија, бацивши Златно руно у заборав све док 2013. Ерве Нике, уз подршку Центра за француску романтичарску оперу Бру Зане и Центра за барокну музику у Версају, није изнео на светлост дана ову партитуру.

Фогелово Златно руно из данашње перспективе испуњено је иновативним и врло оригиналним поступцима. У њој примећујемо елементе немачке музике, односно мајнхајмске школе посебно у амбициозној увертири, у неколико плесова који су заступљени у овом делу, као и у сценама олује и магијских дешавања. Развијено инструментално писмо примећујемо и у пратњи хорова, арија и речитатива. Лик Медеје је посебно драмски развијен, са наглашеним емоцијама које су савременицима биле чак и пренаглашене, уз коришћење хармонија и оркестарског колорита који врло јасно антиципира долазећу романтичарску естетику. Приметна је и Фогелова окретност у писању арија које плене својим лиризмом, тако да можемо рећи да је ово заборављено дело било управо она недостајућа карика за разумевање развоја опере на француском језику од Глука до појаве Спонтинија.

Уредница Ксенија Стевановић