Бетовен и фуга

Употреба фуге у сонати за клавир, и то најчешће на месту финалног става, поступак је који проналазимо како у опусу Бетовена, тако и у опусима његових савременика. Посебно је специфичан начин на који је, у својој Сонати у це-молу, фугу употребио Јозеф Велфл, композитор и пијаниста три године млађи од Бетовена. Рођен у Салцбургу, Велфл је био активан у Бечу са прекидима од 1790. до 1800. године, након чега је своју каријеру везао превасходно за Париз и Лондон. Соната у це-молу компонована је Лондону, где ју је 1805. године објавила издавачка кућа Муција Клементија. Типичној троставачној структури клавирске сонате Велфл је придодао виртуозну интродукцију и фугу, који претходе првом ставу. Као што је неретко случај са Велфловим пијанистичким опусом, реч је о технички изазовној композицији, коју одликује оркестарска фактура, обилна употреба октава, а сама фуга је својеврсна вежба интерпретативне виспрености.

Иако није усамљена, у Бетовеновом опусу клавирских соната издваја се фуга која заокружује његову Сонату у Бе-дуру, опус 106, из 1818. године. Познато и под називом Хамерклавир соната, ово дело представља Бетовенову најопсежнију и технички најзахтевнију клавирску сонату, коју су његови савременици неретко сматрали несвирљивом, а која је одређену популарност стекла тек захваљујући пијанистичкој активности Франца Листа. Фуги на месту четвртог, финалног става, претходи хармонски сложена интродукција, док је сама тема фуге препознатљива по скоку дециме, трилеру и хроматским пролазницама. Бетовен у овој фуги демонстрира владање многим контрапунктским поступцима, попут аугментације, инверзије, ретроградне теме, као и сложене стрете, а посебно је важно његово истраживање градивних својстава дисонантних сазвучја које ове технике производе, односно његово одбијање да их третира као пролазне хармоније.

Аутор Срђан Атанасовски
Уредница Сања Куњадић