Антологија српске музике

Четворочино дело јединствене атмосфере и емоција, обојено мелодијама традиционалних игара и фабулом народне легенде, Охридска легенда Стевана Христића представља једно од најпопуларнијих и најпознатијих остварења целокупне српске уметничке музике. Иако је рад на балету Христић започео крајем двадесетих година прошлог века, обликовање партитуре трајало је дуго. Наиме, успео је да је доврши тек након Другог светског рата, када је уприличена и премијера у Народном позоришту у Београду, 29. новембра 1947. године, када је Христић дириговао ансамблом. Балет је доживео велики успех, како у Народном позоришту, тако и на бројним гостовањима у Атини, Салцбургу, Женеви, Цириху, Фиренци, Каиру, Барселони и Москви – а како указују извори, дело је изведено више од 1300 пута. За извођење у Москви 1958. године композитор је додао још неколико нумера, те је дело том приликом добило и свој коначни облик. Два најистакнутија музичка мотива у балету Христић је позајмио из Десете руковети Стевана Мокрањца, обрадивши песме Биљана платно белеше и Пушчи ме које у разним варијантама прожимају читаво дело, док су у другим одсецима присутни одјеци музичких традиција осталих балканских народа – Румуна, Бугара, Грка и Албанаца. Властимир Перичић са правом истиче да Христићево мајсторство оркестрације лежи у споју уметничке транспозиције фолклорних мотива унутар богатог оркестарског звука заснованог на традицији француског импресионизма.

Уредница: Ирина Максимовић Шашић