Антологија српске музике

Рођен 1924. у Београду, Енрико Јосиф је студије композиције завршио на Музичкој академији у класи Миленка Живковића 1954, а специјализирао у Риму 1962. године. Након рада у музичким школама „Војислав Вучковић” и „Станковић”, у периоду од 1952. до 1957, Јосиф је био асистент, а потом доцент и професор на Катедри за композицију Музичке академије, до 1989. године. На челу Удружења композитора Србије био је 1967. и 1968, а за дописног члана САНУ изабран је 1991. године. У делима Енрика Јосифа, указују Власитимир Перичић и Роксанда Пејовић, запажа се склоност ка две доминантне стилске сфере: прва је усмерена ка савременом изразу који није везан за авангардна експериментисања, а друга према звучном свету барока и ранијих епоха.

Оригинална верзија дела из 1956. године – Смрт Стефана Дечанског, једног од репрезентативних остварења композиторовог опуса, прати страдање сина краља Милутина Немањића – Стефана Уроша Трећег, краља Србије, који је подигао манастир Високи Дечани, а којег је Српска православна црква канонизовала као светог краља – започета је као музика за истоимену драму Јована Стерије Поповића. Међутим, дело је убрзо прерасло првобитну намеру и добило обрисе кантате у којој низ сажетих ставова не описује читав ток радње, већ евоцира само поједине моменте који у згуснутом поетском и музичком исказу добијају карактер симбола, уздижући драму „зле коби лозе Немањића”. У овим мотетима за рецитатора, солисте, хор и камерни оркестар, Јосиф је користио поступке ране полифоније попут квартно-квинтних паралелизама из органума, терцних из гимела, као и слободно вођење деоница које је потекло из раног средњовековног мотета. Композитор је овим поступцима, истиче Перичић, „дочарао патину древности и, у исти мах, постигао савремени израз, опор и смео”.

Године 1970. Енрико Јосиф је одлучио да направи сценску адаптацију овог остварења, начинивши истоимени летопис у три виђења за наратора, солисте, хор и оркестар, који је, како Роксанда Пејовић указује, тежио тоталном позоришту, са свим пропратним сценским елементима. Јасмина Зец истиче како је, компонујући ово дело, „Јосиф проналазио упоришне тачке у класичној драматургији и античкој трагедији... Дело се одликује оригиналном мелодијском инвенцијом, смелим звучним комбинацијама и разноврсним ритмовима... Сударима лирских и драмских плоха, контемплативних и моторичних одсека, Јосиф ствара утисак као да пред слушаоцем промичу акварели и платна са густим намазима боја, градећи уједно монументалну звучну фреску”, речи су Јасмине Зец. Дело је са великим успехом, у режији Јована Путника, премијерно представљено у Народном позоришту 1970. године, на отварању БЕМУС-а.

Снимак тонског летописа Смрт Стефана Дечанског који ћете слушати у емисији забележен је 20. марта 1972. године у студију Радио Београда, када су дело изводили: Мирослав Чангаловић, бас, Александра Ивановић, мецосопран, Лазар Ивков, бас, и Љубомир Богдановић, наратор. Хором и Симфонијским оркестром Радио-телевизије Београд дириговао је Боривоје Симић.

Уредница: Ирина Максимовић Шашић