Мајстори барока – Микеланђело Фалвети

Ово дело је премијерно изведено 1682. у Месини, где је Микеланђело Фалвети исте године постављен за градског капелмајстора. У изузетно штурим биографским подацима о овом композитору и свештенику који је стварао на Сицилији у XVII веку, заблежено је да је рођен у Калабрији 1642. године, да би око 1670. постао капелмајстор у Палерму где је основао и Удружење музичара. Са селидбом у Месину подаци о Фалветијевом животу су исцрпљени. Познато је да је либрето за ораторијум Велики потоп написао цењени песник из Палерма – Винченцо Ђатини. Дело поседује „модерне” карактеристике које је описао Арканђело Спања у свом трактату Разговор о Ораторијуму из 1706. године, а то су: мали број ликова, концизан текстуални предложак и изостанак наратора-хисторикуса.

Сам сиже третира добро познату причу о потопу и Нојевој арки из Старог Завета, а разлог за коришћење ове тематике о уништењу и искупљењу грехова, можда лежи и у томе да је Месина тих година била под паском шпанских власти због честих побуна против властодржаца. Ораторијум Велики потоп је једина композиција великих димензија из Месине која је преживела до данашњих дана и чува се у Регионалној универзитетској библиотеци овог града.

Дело је подељено у четири веће целине које носе називе На небесима, На земљи, Потоп и Нојева барка, а музиколог Фабрицио Лонго сматра да је оваква структура одговарала делима насталим у духу контрареформације где су театарски елементи били у служби католичке пропаганде у оквиру саме литургије. Ипак, како Лонго даље закључује, због деловање више фактора попут теолошке непоткованости либретисте, потребе да се буде занимљив публици италијанског Југа која је тражила емоције, драматику и страсно поистовећивање, присутна су извесна искорачења из католичке догме. Тако на пример, на самом крају ораторијума мултипликовање истих ликова следствено музичкој логици удвајања деоница доводи до тога да се појављују и Бог и Божја правда као два различите и разнолике појаве. У том погледу занимљиво је приметити да постоје чак три солистичке деонице за контралта. Поред поменуте Божанске правде ту су и Смрт, Људска природа, док су остали ликови Ноја, његова жена, Бог и персонификација Воде. Такође, хор евоцира чеитири елемента – Воду и Ваздух у деоницама сопрана, Ватру у деоници тенора и Земљу у деоници баса.

Уредница Ксенија Стевановић