Опера – Шарл-Ибер Жерве: Хипермнестра

Хипермнестра спада у ред најбољих француских лирских трагедија XVIII века, не само због квалитета саме партитуре, већ и због изузетне драмске ефикасности либрета Жозефа де Ла Фона. Занимљивост лежи у томе да је ово дело крајем XVIII века потпуно несталo из колективног сећања, заборављенo од свих – извођача, публике и историчара музике, а да се радило о једном од стубова репертоара Париске опере у првих шест деценија тог столећа. Успех Хипермнестре је тиме фасцинантнији, ако узмемо у обзир да је лирска трагедија, жанр који су успоставили Лили и Кино, изашао из моде још крајем XVII века. Наиме, у жељи да побегну од ратова и недаћа који су оптеретили завршне деценије владавине Луја XIV, Парижани су се окренули раскошним и оптимистичним спектаклима које су им пружали нови жанрови попут опере-балета и херојске пасторале испуњени плесовима и љубавним интригама. Међутим, лирска трагедија није била у потпуности одбачена. Баш у време периода регентства Луја XV, неколицина аутора је дошла на идеју да обнови старију раскошну, сублимну и озбиљну оперску форму. Управо се у тај период смешта и Хипермнестра Шарл-Ибера Жервеа, која ће, за разлику од других остварења из ове деценије, једина опстати на репертоару.

Важан разлог за тако велики успех лежи у изузетно смелом либрету Жозефа де Ла Фона, који не само да је одлучио да на сцени прикаже причу о Данаидама, већ и да радњу потпуно лиши компликованих сценских машинерија, сцена у паклу или силаска богова. Само смештање педесет Данајевих ћерки и њихових мужева на сцену Париске опере било је без преседана, али је Ла Фон целу митолошку причу успео да прикаже са умешноћу и јасноћом, стварајући један од најуспешнијих и најлепших либрета XVIII века. Тадашња критика је истицала драмску снагу и квалитет стихова, као и логични развој радње. Такође, Ла Фон успешно интегрише дивертисмане у проток радње, стварајући зоне тензије и опуштања, које чине да опера стално држи пажњу и не оптерећује драматичношћу. Улога божанства је смањена и више је саветодавне природе, док је спектакл везан за групне хорске сцене попут прославе, доласка морнара, свадбене поворке и завршне борбе.

Музика Шарл-Ибера Жервеа показује квалитете мелодичара и оркестратора, али и иноватора који је у годинама између Лилија и Рамоа, показао да је спој француског и италијанског оперског стила итекако могућ и пожељан. Стилски гледано, партитура Хипермнестре је хомогена, иако разноврсна: елементи старијег стила су основа музичког тока, али су хармонска решења смела, непредвидива, речитативи експресивни, док је плесна музика изузетно привлачна и успела. С обзиром на то да је Жерве, уз помоћ Ла Фоновог одличног либрета, направио оперу чија се радња одвија без прекида и уз стални узбудљиви интензитет, не чуди што су савременици чак и половином века сматрали да је музика модерна, без вишка патетике, уз присуство „једноставног и природног” певања.

Уредница Ксенија Стевановић