Музеј звука

Један од највећих мајстора ренесансне музике, Чипријано де Роре рођен је око 1516. године у градићу Ронсеу, односно, на француском језику, Ренеу у источној Фландрији. Иако је остало сачувано мало података о његовом детињству и првим подукама из музике, данашњи музиколози претпостављају да је у Италију стигао као адолесцент у пратњи Маргарете од Парме, ванбрачне ћерке Карла V, која је на Апенинско полуострво дошла ради брака. Поједини савременици тврдили су да је Де Роре студирао код Адриана Виларта у Венецији и да је био певач у базилици Светог Марка, али у иначе детаљној венецијанској документацији до сада није пронађен ниједан доказ који би то потврдио. Познато је да је био у служби у Бреши почевши од 1542. године и да је у наредне три године уз помоћ венецијанског штампара Скота објавио своју прву збирку мадригала, као и две збирке мотета. Стилски, у том периоду, Чипријано де Роре недвосмислено припада групи композитора које је Ем Ес Луис назвао Вилартовим кружоком.

Де Роре је потом отишао у Ферару, где је постао капелмајстор у мају 1546. године. Тада наступа изузетно продуктиван и креативан период његовог живота. У служби војводе Ерколеа II писао је мисе, мотете, шансоне и мадригале, инспирисан изузетним културним животом који је владао на двору Д’Естеових. Међутим, после смрти свог мецене, није наишао на разумевање његових наследника, те ангажман проналази на двору породице Фарнезе у Парми, што се чини као степеница наниже у каријери у односу на његов претходни стваралачаки период. Де Роре је покушао да нађе другу службу - пре свега се надајући да ће заменити Адриана Виларта у Венецији - али у томе није успео и умире у Парми 1564. године.

Миса коју ћете слушати у вечерашњој емисији – Vivat felix Hercules secundus настала је вероватно убрзо након Де Рореовог доласка у Ферару и недвосмислено представља посвету тадашњем суверену, Ерколеу II. У тенорској деоници сваког става се понављају речи „Нека дуго живи Ерколе II, четврти Војвода од Фераре”, а осим посвете у сваком ставу ординаријуму, композитор је у дело интегрисао и текст који придаје полужбожански карактер овом владару, као спони између власти на небу и на земљи. Ови делом Де Роре наставља путем који је већ утабао његов претходник на двору у Ферари, велики Жоскен де Пре, који је такође написао мису Hercules dux Ferrariae посвећену Ерколеу I, деди Ерколеа II. Попут Де Преа, и Де Роре користи технику „сођето кавато” коју је измислио његов претходник, а којом се музичка тема изводи из имена или речи. Користећи вокале из назива мисе Vivat felix Hercules secundus којима придодаје одговарајуће ноте солмизације, Де Роре је створио кантус фирмус на основу којег је изградио музички материјал мисног циклуса.

Уредница емисије: Ивана Неимаревић