Бетовен и јавни концерт

Међу пионирским музичким институцијама које су заслужне за успостављање културе јавног концерта посебно место припада лондонском Филхармонијском друштву. Основано 1813. године, ово друштво је својом репертоарском политиком кључно утицало на обликовање културе озбиљне музике и поставило је нове стандарде јавног симфонијског концерта. Организујући се као еснафско друштво, које окупља највиђенији музичаре и коме превасходни циљ није новчана добит, већ напредак музичке уметности као такве, постало је један од модела по којима ће се слична друштва оснивати широм Европе.

Од самог оснивања, лондонско друштво редовно је изводило Бетовенова дела и било је заслужно за позитивну рецепцију његовог симфонијског опуса у Енглеској. Препознајући у Бетовеновом симфонизму оличење естетских вредности које су хтели да подрже у музичкој уметности, управа лондонског друштва је 1817. године чак одлучила да од композитора поручи две нове симфоније, као и да га позове и Лондон како би руководио њиховим премијерама. Иако до остварења овог плана није дошло, ова поруџбина је за Бетовена била мотив да компонује Девету симфонију у дe-молу, а њена лондонска премијера, 1825. године, остала је упамћена као један од врхунаца у раду лондонског Филхармонијског друштва. Поред симфонијских дела, попут омиљене Велике увертире у Цe-дуру, опус 115, на репертоару су биле и Бетовенове камерне композиције. Наиме, концерти су се по правилу састојали из два дела, при чему је први део уобичајено био уоквирен увертиром и симфонијом, између којих су смештана камерна дела и одломци из опера. Из Бетовеновог опуса камерне музике најчешће су извођени Септет за дувачке и гудачке инструменте, опус 20, као и Гудачки квинтет, опус 29.

Већ у првој деценији свог деловања, лондонско Филхармонијско друштво успоставило је праксу поручивања симфонијских дела од најзначајнијих композитора свог времена. Једина симфонија у опусу Луиђија Керубинија, композитора кога су савременици ванредно ценили у домену оркестрације, заслуга је управо лондонског друштва, које је 1814. године поручило од овог композитора симфонију, увертиру и концертну вокалну нумеру. Керубини је боравио у Лондону у пролеће 1815. када је приређено извођење више његових композиција, укључујући и премијеру Симфоније, а композитор се представио и као диригент. Керубинијева Симфонија у Дe-дуру сведочанство је интернационализације бечког симфонијског стила, али и потенцијала специфичних и пикторескних оркестарских решења протеклих из традиције француске опере.

Аутор Срђан Атанасовски
Уредница Сања Куњадић