Бенџамин Бритн: Смрт у Венецији

Теме неузвраћене љубави, немогуће жеље, те опсесије која доводи до суноврата су прожимале целокупан оперски опус Бенџамина Бритна, али никада нису нашле свој директнији израз него у Бритновој последњој опери Смрт у Венецији која је написана на основу мотива истоимене новеле Томаса Мана. Главног протагонисту, писца Ашенбаха, раздиру уметничка бробра између реда и импулсивности, размишљање о природи лепоте и снази жеље, односно борба две супростављене стваралачке силе - оне аполонијске и оне дионизијске. Бритнове опере настањују јунаци који не умеју да изразе своја осећања, било да је то последица индивидуалног потискивања или друштвене опресије, што можемо разумети и кроз суптилну, али нескривену хомоеротску призму његових дела. У овој опери суочићемо се са агонијом неизрецивог, снагом немог погледа, завођењем младе особе и напуштањем. У позадини свих ових догађаја је Венеција, град опхрван болешћу и сопственим тајнама.

Није без значаја да управо оно што одређује лепоте Венеције – а то су њени водени канали – јесте оно што прозурокује епидемију колере у сред које се смешта радња опере. Лик Ашенбаха, који пева тенор Марк Падмор, никада не напушта сцену у овој опери. У неку руку све што се дешава ми видимо кроз његове очи, а можда присуствујемо догађањима у његовом уму. Он сусреће зачудне ликове попут Путника и Дендија који му сугеришту где да иде и шта га тамо чека. Они су у ствари вишеструке персонификације смрти. Неке од тих појава прохује сценом на само неколико минута. Све ове ликове тумачи бас-баритон Џералд Финли.

Бритново остварење Смрт у Венецији је премијерно изведено 1973. године пред сам крај композиторовог живота. Можемо зато у овом делу сагледати врло интимну везу између Бритна и протагониста Ашенбаха, који је и сам цењени уметник на заласку животних снага, у потрази за инспирацијом и промишљањем природе жеље. Бритново последње оперско дело много је више од приче о привлачности коју један старији човек осећа према млађем мушкарцу, тачније дечаку. Оно се бави темама тишине и тајне, гротескности старења и апотеозе младости. Говори и о уметниковој немогућој борби између самодисциплине и самозаборава, што су биле теме које су дубоко опседале Бритна у последњим годинама живота. 

Занимљиво је напоменути да је Бритново лоше здравље у старости, као и у тренутку када је писао оперу, везано за вирусну инфекцију коју је, да иронија буде већа, добио у Венецији 1968. године и која је погоршала стање његовог иначе ослабљеног срца.

Уредница Ксенија Стевановић