Нова дискографија

Француски ансамбл који предводи лаутиста Венсан Диместр овим албумом је обележио двадесетогодишњицу рада, а према мишљењу критике, ово je, у низу изузетних издања састава, можда и њихово најузбудљивије и успешније остварење. Назив албума Анаморфози преузет је из визуелних уметности, а појам означава искривљену пројекцију или перспективу у којој се објекат открива тек заузимањем прецизно одређеног угла посматрања. Овај приступ су чланови ансамбла применили на музици раног барока посматрајућу је на „деконструктивистички” начин, кроз призму пермеабилности граница између световне и духовне музике, као и орнаментације и разраде, а за своју полазну тачку узели су чувени Алегријев „Мизерере” чијом интерпретацијом започиње албум. У обиљу тумачења ове партитуре, ова најновија у извођењу ансамбла Le Poeme Harmonique се недвосмислено издваја – строго хомофони одсеци се супротстављају слободној орнаментацији стихова у којима се описују греси људског рода. Ова орнаментација одудара од досадашњих начина украшавања Алегријеве композиције, у којима је потенцирана доминација гласова у високом регистру; сада мелизми постају ређи, али покретнији, често се преклапајући у различитим деоницама, доводећи до ефектних дисонанци и пружајући делу снажан интензитет. Овај, како га неки критичари називају „запрљани” начин орнаментације чини се много ближи оригиналном, непосреднијем приступу украшавања мелодија у Сикстинској капели, чули су бројни посетиоци. Међу њима је био и млади Моцарт који је записао по сећању Алегријеву партитуру, али без детаља о начину орнаментације, који је у то време сматран очекиваним и природним.

Бриљантна интерпретација овог дела којом започиње албум Анаморфози никако није изузетак на овом остварењу, већ полазна тачка од које се настављају аутентичне и узбудљиве интерпретације на овом издању. Као пример порозне границе између световног и духовног, те праксе апропријације световних тема за потребе преношења духовних порука контра-реформације, ансамбл на овом албуму представља низ мадригала и драматских речитатива који су отргнути из свог оригиналног окружења и стављени у службу цркве. Снага музике чувених ламената, попут Монтевердијевог Аријадниног ламента који је сада постао „Плач мајке божије” или Росијеве поетичне тужбалице о смрти Христа која је оригинално била „Ламент шведске краљице након смрти њеног супруга”, показује промену перспективе у првим деценијама 17. века и илуструју какви могу бити успешни примери „анаморфизма” у музици.

Уредница емисије: Ивана Неимаревић