Оперска сезона Еурорадија 2019/20 – Белини: Норма

Главне улоге тумаче: Марина Ребека као Норма, Диана Халер је Адалђиза, Марсело Пуенте наступа као Полионе, Лианг Ли је Оровезо, Габриеле Росманит је Клотилда, док је Донгвон Канг, Флавио. Хором и оркестром Државне опере из Хамбурга диригује Матео Белтрами.

Када је трагао за сижеом за своју нову оперу коју му је поручила миланска Скала, Белини се пре свега руководио поделом коју су имали на располагању – пре свега примадони Ђудити Пасти, али и тенору Доменику Донзелију и другом сопрану Ђулији Гризи, као и басу Винченцу Негринију. Пресудан утицај на одабир заплета имала је Паста – њена сценска појава и музичка изражајност. По сведочењима савременика она је имала глас изузетног опсега и изражајних могућности, али је поред тога неговала и савршену дикцију, екпресивно фразирање, а важила је и за успешну драмску глумицу. Избор је пао на драму француског писца Александра Сумеа Норма или чедоморство која је изведена у марту 1831. године, само девет месеци пре премијере у Скали. Феличе Романи је увео битне измене у односу на предложак. Окренуо се и другим изворима – пре свега својим ранијим либретима за Маирову оперу Медеја у Коринту из 1813. године, и Пачинијеву Ирминсулову свештеницу из 1817. године. Романијев допринос се огледа у обликовању лика Адалђизе, јер је са једне стране хтео да увећа значај роле Ђулије Гризи, док је са друге било важно ова улога добије већи простор ради истицања интерперсоналних сукоба. Највећа промена у односу на оригинални предложак је изостанак чедморства - у Сумеовој трагедији Норма извршава инфантицид, а затим се, полудела, баца у провалију, док је у опери осветољубивост главне јунакиње комплекснија, хуманија и пре свега везана за јавно признање кривице.

Премијера опере Норма у Скали, 26. децембра 1831. године, завршила се фијаском. Два су фактора томе допринела: неприпремљеност публике за Белинијев иновативни драмски поступак, односно умор и нервоза иначе одличних певача, који су на премијеру дошли исцрпљени пробама, као и тешким музичким и сценским захтевима партитуре. Ствари су се промениле током наредне тридесет четири представе како је ентузијазам публике у Скали растао. Норма је, потом, кренула у свој тријумфални поход изван граница Италије и од тог тренутка није више одлазила са репертоара оперских кућа. 

Насловна улога се сматра једном од најтежих у сопранском репертоару. Позната је опаска немачке диве Лили Леман да је певање све три Брунхилде из Вагенровог Ринга у току једне вечери мање стресно од извођења Норме. Тежина насловне роле може се видети и у бројним ревизијама прве појаве Норме, као и у чињеници да је славна арија Каста дива транспонована за цео степен ниже већ на дан премијере на захтев Ђудите Пасте. У нашем добу једино су Џоан Сатерленд, Беверли Силс и Едита Груберова певале из оригиналног тоналитета аутографа.

Уредница Ксенија Стевановић