Ораторијуми – Јозеф Мисливечек: Адам и Ева

Јозеф Мисливечек се, 1762. године из родне Чешке запутио у Италију, јер је одувек желео да постане оперски композитор. Како то кажу његови биографи – поред завидног музичког талента, овај аутор је имао још један: способност да пронађе богате патроне за своја уметничка стремљења. Уз помоћ грофа Валдштајна успео је да се настани у Венецији 1763. године и да похађа часове код Ђованија Батисте Пешетија. Захваљујући својим социјалним везама, Мисливечек је успео да 1766. године у Бергаму представи своје прво оперско остварење Препознавање Семирамиде. Тада је у Италији постао познат под надимом Ил Боемо – Чех. Први велики успех донела му је друга опера Белерофонт постављена у театру Сан Карло у Напуљу, за којим су уследиле још неке врло престижне поруџбине.

Осим кратких боравака у Прагу, Бечу и Минхену, Мисливечек је цео свој живот и каријеру провео у Италији као слободни уметник, упорно одбијајући било какву врсту сталног запослења. Ова необична одлука, за то време, која сигнализује и промену статуса музичара крајем XVIII века, донела му је славу и репутацију једног од најпродуктивнијих оперских композитора свог доба. У периоду од петнаест година Мисливечек је написао двадесет шест опера, од којих су неке извођене и у Санкт Петербургу и Лисабону. Такође, компоновао је и велики број ораторијума и кантата, али је био познат и као аутор инструменталних дела што није било уобичајено за оперске ствараоце његове генерације. Музиколог Данијел Еван Фримен дао је оцену да је Мисливечек био један од најталентованијих композитора друге половине XVIII века – плодан, успешан и сналажљив. Ипак, данас познајемо много мање Мисливечекове музике него што би се то очекивало, што треба захвалити скупу фактора – од чињенице да је преминуо са само четрдесет четири године, преко појаве Моцарта који је преузео сву пажњу музиколога фокусираних пре свега на немачке и аустријске композиторе, до релативне неистражености и потцењености италијанског музичког класицизма. Наиме, Мисливечек је у ствари био најбољи стилски представник италијанске музике шездесетих и седмадесетих година XVIII века коју је красила мелодичност, елеганција, јасна дијатоника, везана за прегледан хомофонски идиом развијен на Апенинском полустрву у првој половини истог столећа. У том погледу Мисливечеково умеће лежи у сублимирању свих форми и техника његовог доба, изузетној инвентивности музичких решења и великој лакоћи са којом је решавао композиторске задатке. Ово је случај и са ораторијумом Адам и Ева који без пуно задршке, можемо окарактерисати као ремек-дело вокално-инструменталне музике XVIII века, суптилно, промишљено, мелодично и елегантно. Ово дело је премијерно изведено 1771. године, у концертној сали Акадамије дељ'Инђењози у Фиренци, у присуству хабсбуршког владара Тоскане, Великог војводе Пјетра Леополда, будућег аустријког цара Леополда II. Велики број вокалних и инструменталних солиста дворског оркестра био је укључен у ово извођење, а ансамблом је дириговао Салвадоре Пацаља, капелмајстор грофа Џорџа Насоа Клаверинг-Купера, богатог британског племића и љубитеља уметности који се настанио у Фиренци.

Уредница Ксенија Стевановић