Разум и осећајност

Рођен 1767. године у породици музичара, Милер је у младости почето да учи свирање на инструментима на диркама, да би му потом подуке из хармоније и композиције давао Јохан Кристоф Фридрих Бах. Током осамдесетих година 18. века, привукао је пажњу савременика као флаутиста, оргуљаш и диригент, да би 1794. године, постао оргуљаш цркве Светог Николаја у Лајпцигу. Убрзо је почео да наступа и као флаутиста Гевандхаус оркестра из овог града, а потом и да ради као помоћник кантора цркве Светог Томе, Јохана Адама Хилера, којег је на овој позицији наследио 1804.године. Као кантор ове престижне лајпцишке цркве, Милер је наставио традицију организовања концерата коју је утемељио његов претходник, у оквиру којих је извео и неколико Бахових кантата, које су тада први пут представљене публици после смрти композитора. Године 1810. године Милер је напустио Лајпциг, како би постао капелмајстор на Вајмарском двору. Као одличан оргуљаш и пијаниста, али и диригент, Милер је стекао углед међу савременицима, укључујући и Гетеа, који је увек био критичан према извођењима опера у Вајмару, али који је ценио новог капелмајстора.

Као композитор, Аугуст Еберхард Милер није постигао веће успехе са својим зингшпилима, али су зато његови концерти и клавирска дела била веома добро примљени. Стилски, његове композиције најближе су Моцартовим остварењима, али у клавирским делима из познијег доба, јављају се елементи пијанистичке технике која ће наговестити Листа. Осим у својим делима, Милер је био и велики промотер музике бечких класичара - осим што је изводио њихова дела за клавир, радио је и на редактури комплетних Бетовенових соната за издавача Брајткопфа и Хертела, а 1801. године уприличио је прво извођење Хајднових Годишњих доба изван Беча.

Уредница емисије: Ивана Неимаревић