U susret Olimpijskim igrama: navijamo za mlade veslače i sećamo se osvajača medalja iz Srbije

Tome se nada i Milorad Stanulov, osvajač bronzane medalje na svetskom prvenstvu i osvajač dve olimpijske medalje.

Naime, 5. novembra 1978. godine, tada 25-godišnji Zrenjaninac Milorad Stanulov, popeo se na postolje za dodelu medalja veslačima na svetskom prvenstvu na jezeru Karapiro, na Novom Zelandu. On je osvojio bronzanu medalju u disciplini skif za seniore.

Ponos tadašnje Jugoslavije, osvojio je i dve olimpijske medelje sa Zoranom Pančićem u disciplini dubl skul. Srebrnu medalju osvojili su na OI u Moskvi 1980. godine, a bronzanu, na OI u Los Anđelesu 1984. Ovakav rezultat je ostao nedostižan za veslače sa ovih prostora do današnjih dana.

Međutim, Milorad Stanulov veruje da u mlađoj generaciji ima dosledne naslednike, a to su Martin Mačković i Miloš Vasić, koji će se u Tokiju takmičiti u disciplini dvojac bez kormilara. Stanulov ih je posetio na treningu i poželeo im dobro zdravlje i sreću. Na takmičenjima u Tokiju učestvuje i veslačica Jovana Arsić i disciplini skif za seniorke.

Zamolili smo Stanulova da nam odgovori na nekoliko pitanja o svojoj sportskoj karijeri, životu, navikama.

O čemu ste razgovarali sa Martinom i Milošem? Ne možemo da ne primetimo da vaša imena počinju na slovo M, mada to ništa ne znači. Možda M kao medalja?

Sa svojim kolegom iz dubl skula Zoranom Pančićem, nedavno sam posetio veslački klub Partizan i prisustvovao treningu olimpijskog dvojca bez kormilara. Martinu i Milošu, kao i njihovom treneru Nikoli Stojiću, preneli smo iskustva sa naših trka na Olimpijskim igrama u Moskvi i Los Anđelesu, naše viđenje njihovih mogućnosti i poželeli im, pre svega, dobro zdravlje i puno sreće na pripremama i nastupu na Olimpijskim igrama.

Da li su rekli kako je na njih uticala pandemija koronavirusa i da li su spremni za takmičenje?

Od Martina i Miloša smo saznali koje su sve probleme u treningu imali zbog pandemije koronavirusa i koliko je to poremetilo plan priprema, jer su mnoge bile predviđene van Beograda i nisu mogle biti sprovedene zbog ograničenja putovanja. Saznali smo da od kraja prošle godine rade sa trenerom Nikolom Stojićem, da su dosta napredovali, da su spremni za takmičenja koja im slede i da će biti dobro pripremljeni za nastup u Tokiju. Da ozbiljno rade, može se videti i po ovogodišnjim rezultatima. Na prvenstvu Evrope u Varezeu, u aprilu, bili su treći i spremaju se za drugu regatu Svetskog kupa u Lucernu.

Kakva su vaša sećanja na Olimpijade u kojima ste učestvovali?

O tome smo takođe pričali sa njima, Pančić i ja smo im preneli naša iskustva iz Moskve i Los Anđelesa. Rekli smo im da smo prvi put seli zajedno u dubl skul samo 42 dana pre nastupa u Moskvi, da smo prve trke imali na regati u Lucernu i da smo tamo bili četvrti. U Moskvi smo veslali tri trke, da smo bili sigurni u sebe, da nismo strepeli od konkurencije već smo želeli da pokažemo svoj kvalitet i vrednost.

U Los Anđelesu je bila druga situacija zbog potrebne aklimatizacije, problema sa krivim veslom, svakodnevnog ranog ustajanja i putovanja iz olimpijskog sela u Santa Barbari do jezera Kasitas na kome su bila veslačka takmičenja. Te godine je konkurencija u disciplini dubl skul bila izjednačena tako da je desetak čamaca konkurisalo za medalju. Nama je prvi cilj bio da uđemo u prvih šest, a u finalnoj trci su na startu svi poravnati, sa jednakim šansama. Gotovo od samog starta finalne trke mi smo bili na poziciji koja je obezbeđivala medalju.

Šta je Vama bilo najvažnije tokom priprema i da li ste dali neki savet mladim kolegama koje očekuju Olimpijske igre u Tokiju?

Na pripremama je najvažnije ostvariti plan treninga, što zavisi od uslova, tehničkih mogućnosti, a pre svega od zdravlja takmičara.

Šta danas najviše volite da radite?

Kao penzioner, imam dosta slobodnog vremena koje mogu da organizujem kako meni najviše odgovara. Volim prirodu i putovanja, volim vožnju biciklom po okolini Zrenjanina. Sa suprugom volim da idem na duža putovanja te se nadamo izlasku iz pandemije i stvaranja mogućnosti za ostvarenje naših želja za upoznavanjem novih destinacija.

Da li volite da pijete kafu?

Najlepše mi je kada kafu pijem sa svojom suprugom, bilo kod kuće ili na nekom udaljenom kutku Zemljine kugle. Volim da je pijem i u društvu sa svojim prijateljima i u opuštenoj atmosferi jer se samo tako može uživati u lepoti kafe i to moje omiljene Doncafé, koja je inače i zvanična kafa olimpijskog tima Srbije, što me dodatno raduje, jer zajednički podržavamo naše sportiste. Počeo sam na vreme da sakupljam novu kolekciju Doncafé šoljica sa motivima Japana i Srbije, kako bih spremno dočekao Olimpijske igre i sa pravim uživanjem pratio naše sportiste.

Imate li neke dnevne rituale?

Svaki dan počinjem vežbanjem. Naravno to je prilagođeno godinama i stanju organizma. To su uglavnom vežbe istezanja što mi pomaže da zadržim tonus mišića i razbudim organizam. Ovo sam praktikovao i dok nisam bio u penziji, ali je to sada redovno i bez žurbe. Posle razbuđivanja organizma, doručak i kafica. Nakon toga sledi moj omiljeni hobi, fotografija. Već nekoliko godina se ne razdvajam od foto-aparata, gde god da idem nosim ga sa sobom kako bih zabeležio trenutke kojih ću se kasnije rado sećati. Malo po malo, od obične želje da kupim sebi foto-aparat, ljubav je prerasla u jedan divan hobi koji mi mnogo prija.

Šta biste poručili mladim generacijama uopšte, šta je važno u životu?

Mladima poručujem da budu sigurni u sebe, svoje izbore i stavove, da čuvaju svoje zdravlje, da obraćaju pažnju na male stvari za koje se kaže da život znače, jer to zaista jeste tako. Te situacije, momenti ostaju za ceo život, vaše bliske osobe, porodica, prijatelji, vaši rituali, to je ono što nas drži živim, jednostavno budite svoji i zadovoljni.