Grčevita borba japanskih prevoznika za opstanak tokom pandemije

Borba protiv ekonomskih posledica epidemije kovida-19 može da se vodi i povratkom u prošlost. Ili bar tako, čini se s pravom, misli japanska železnička kompanija „Keisei“.

To privatno preduzeće sa sedištem u Ićikavi, gradu u prefekturi Ćiba, vlasnik je pruge koja povezuje najveći domaći aerodrom Narita i šezdesetak kilometara udaljenu prestonicu Tokio. Od juna prošle godine kompanija je organizovala dvadeset tura u kojima su turisti mogli da posete njene depoe i staru stanicu, koja je prestala da se koristi pre tačno trideset godina.

Organizovanje turističkih poseta napuštenoj stanici, garažama i radionicama je, naravno, posledica pandemije, odnosno, drastičnog pada broja putnika koji koriste njene vozove. Kompanija „Keisei“ je posebno pogođena pandemijom jer se njeno poslovanje suštinski zasniva na pružanju usluga putnicima u avio-saobraćaju, međunarodnoj razmeni i prilivu stranih turista.

U staroj železničkoj stanici „Aerodrom Narita“, napuštenoj 1991. godine, vreme je stalo – u njoj se mogu videti reklame za banke i firme koje više ne postoje, a kompanija „Keisei“ se postarala da efekat „vremenske mašine“ bude potpun tako što je sprovela pravi mali unutrašnji lov na audio-kasete sa objavama i muzičkim džinglovima puštanim prilikom ulaska vozova u stanicu tokom osamdesetih godina.

Obilazak košta 50 evra po osobi, u jednoj turi je 170 ljudi – srećnika koji su svoje pravo da zakorače u depoe kompanije i predaju joj svoj novac stekli preko lutrije, pošto broj prijavljenih svaki put nadmaši broj raspoloživih mesta šest ili sedam puta.

U agoniji uprkos strateškom geografskom položaju

Do pre desetak godina, „Keisei“ je putnike sa aerodroma do prestoničke oblasti, u kojoj živi oko trideset šest miliona ljudi, prevozio za oko sat i po, skromnim, gradskim vozovima sa sedištima koja nalikuju klupama, koji su uglavnom stajali na svakoj maloj stanici, dok je one koji žure ili prosto žele veći komfor do glavne železničke stanice u Tokiju svojim ekspres kompozicijama za tačno 60 minuta prevozila rivalska firma.

Da bi promenila tu relativno nepovoljnu situaciju, kompanija – osnovana 1909. godine – uložila je ogromna sredstva u novu brzu prugu, dugu 51 kilometar, kojom se od 2010. sa međunarodnog aerodroma Narita u srce prestonice stizalo za manje od 40 minuta udobnim, savremenim vozom sa toaletima i poslugom.

Ta investicija je imala smisla jer je otprilike u isto vreme japanska vlada počela da ublažava vizni režim i broj stranih turista je počeo vrtoglavo da raste – u 2019. godini Zemlju izlazećeg sunca posetilo je 32 miliona stranaca, gotovo četiri puta više nego deset godina ranije. U olimpijskoj 2020. očekivalo se 40 miliona turista.

Međutim, aerodrom Narita je opusteo, pa je prepolovljen i broj putnika vozovima kompanije „Keisei“, kojih je 2019. bilo skoro 293 miliona, a prihod je smanjen za 60 procenata. Najveći gubitaš je upravo nova pruga, čije luksuzne vozove poznate kao „skajlajneri“ sada koristi 85 odsto putnika manje nego pre epidemije. Tako je sada veliko ulaganje u novu infrastrukturu i savremene vozne kompozicije, koje su u susret Olimpijadi unapred povećane za 40 procenata, postalo omča oko vrata kompanije.

Inovacije iz očaja

Vremena očaja zahtevaju očajne mere, pa je kompanija rešila da preko potrebni prihod potraži van svoje primarne delatnosti – saobraćaja, tako što će otvoriti vrata svojih depoa ljubiteljima železnice, kojih je u Japanu mnogo.

Ona nije usamljena u neobičnim inovacijama kojima pokušava da ublaži ekonomske posledice epidemije. U septembru prošle godine prevoznik „Hato“, koji upravlja turističkim autobusima za obilazak Tokija, iskoristio je 60 svojih vozila koja su zvrjala prazna zbog kolapsa u turizmu da na svom parkingu napravi veliki lavirint, za koji je onda tri dana naplaćivao karte. Ulaznica za odraslu osobu, u paketu s ručkom, koštala je 45 evra, a za pravljenje lavirinta desetorici vozača je trebalo punih sedam sati.

Tom originalnom poslovnom potezu očajne kompanije koja je spala na to da radnim danom može da uposli samo jedan, a vikendom samo tri autobusa, naročito su se obradovala deca, koja su radoznala vukla roditelje za ruke i nogavice dok su tražila pravi put u šumi parkiranih žutih autobusa.

Ranije ovog meseca japanski avio-prevoznik ANA organizovao je odlično posećeni (potpuno rasprodati) događaj u kojem su u avionu parkiranom na pisti tokijskog aerodroma Haneda služeni gurmanluci po ceni od oko 220 evra za posetioce u biznis klasi i 500 evra u prvoj klasi.

Kovid tako u Japanu produbljuje talas, može se reći, očajničkih, ali i domišljatih inovacija u kojima se radi preživljavanja resursi saobraćajnih kompanija koriste za namene za koje nisu predviđeni, pa železnički depoi funkcionišu kao turističke atrakcije, autobusi kao zidovi zabavnog lavirinta, a avioni kao skupi restorani.