Zašto je Muzej kovrdžavih repića među najposećenijima u Štutgartu

U priči o tri praseta, junaci se od zlog vuka sklanjaju svako u svoju kuću. U domu Erike Vilhelmer, više od 50.000 kovrdžavih repića živi pod istim krovom. Idealne su težine pa gazdarica ne mora da ih hrani svakoga dana.

„Svinje su moj život. Imala sam viziju od prvoga dana i srećna sam što smo uspeli da je realizujemo. Moje prasiće ne bih dala ni za šta na svetu“, tvrdi gospođa Vilhelmer.

„Sve je počelo u jednom teškom životnom periodu gospođe Vilhelmer, kada je na poklon od jednog prijatelja dobila kao amajliju svinju. Od tog trenutka stvari su krenule nabolje. Da li je to samo umišljeno ili stvarno, zaključite sami iz ove priče“, objašnjava Aleksandra Živanović vodič.

Muzej svinja u Štutgartu nalazi se u Ginisovoj knjizi rekorda po broju eksponata od najrazličitijih materijala, a sve na temu životinje zbog koje 50.000 turista godišnje poseti jedinstveni svet simpatičnih, mesnatih stvorenja.

„Svinja je u Nemačkoj bila jako važna da bi stanovništvo moglo da preživi. Znači, kada ona oprasi u proseku desetak prasića, imala je jedna obična porodica od čega da preživi. Imala je šta da proda, šta da jede i tako da je ona donosila sreću. Postoji i jedan običaj kada su se vitezovi u davna vremena borili za ruku princeze ili neke druge vrednosti, nagrada za drugo mesto bila je svinja“, dodaje Aleksandra Živanović.

Eksponati mirno stoje, sede ili leže u 29 soba. U jednom kutku nalazi se podsećanje na 2008. godinu kada je izreka „trinaesto prase“ prestala da bude simbol odbačenosti jer je jedna krmača u Nemačkoj na svet donela rekordnih 40 prasića. U susednoj prostoriji su preparirani sijamski blizanci iz 1930. godine, koji su samo mali deo priče o životinji koja je uz čoveka preko 9.000 godina.

Osim što se možete zabaviti, u Muzeju svinje možete mnogo i naučiti o ovim životinjama. Na primer, da svaka svinja ima 44 zuba i 13 rebara. O tome verovatno ne razmišljamo kada naručimo porciju svinjskih rebara u omiljenom restoranu. A kada rebara ponestane, tu su šnicle na meniju restorana koji se nalazi u zgradi Muzeja, koji vodi sin Erike Vilhelmer. Ispred zgrade Muzeja se nalazi i stari tramvaj kojim su se nekada vozili putnici u Bazelu. Sada je deo atraktivne ponude na obali reke Nekar.