Kada humani kondukter postane desna ruka kineskim seljacima i ribarima

Vu Čaobijao uzgaja ribu od prošle godine. U ponedeljak rano ujutru, viđen je kako lovi u pirinčanom polju i priprema se da je vozom preveze u grad na prodaju. Vengdang je malo planinsko selo sa samo petstotinak kuća i meštani uglavnom žive od prodaje povrća i ribe.

Da bi svoje proizvode prodali u gradu, moraju da uhvate voz broj 5640 u kom Hu Guičuan radi kao kondukter.

„Naše selo je veoma udaljeno od centra grada Kailija. Kada nema voza, prvo moramo naše proizvode da prenesemo do gradića Vanšueija, hodajući više od sat vremena. Onda tamo uhvatimo autobus da bismo stigli do grada. To je još sat vremena vožnje“, žali se ribar Vu Čaobijao.

Ali Vu može da uhvati voz na železničkoj stanici „Đijalao“ nedaleko od svog sela. Na stanici je uvek gužva; mnogo seljaka nosi svoje poljoprivredne proizvode. Riba koju uzgaja Vu veoma je sveža, ali nije je lako prodati na ulici. Kada je to shvatio, kondukter Hu odlučio je da pomogne i Vuu i drugim seljacima. Povezao je Vua sa svojim prijateljem koji drži restoran.

„Moj prijatelj Hu rekao mi je da neki seljaci koje poznaje žele da prodaju ribu. On želi da otkupim njihovu ribu kako bih pomogao seljacima, jer je veoma teško da je prodaju u gradu. Hu je uvek spreman da pomogne drugima“, priča vlsanik jednog restorana.

Vu i njegov zemljak Jang sada prodaju hiljade kilograma ribe svake godine. 

Kondukter i prijatelj

Hu radi u vozu 5640 već 22 godine, otkako je 1997. završio školu. Za to vreme, video je mnogo seljaka kako se muče da zarade novac.

„Seljaci nose desetine kilograma proizvoda za prodaju svaki put, to je teško, umaraju se. Zato sam im pomogao da uspostave kontakt sa velikim restoranima i kupcima direktno. Onda mogu da odnesu svoju robu u centar grada našim vozom odjednom, umesto da je nose više puta“, objašnjava humani kondukter. 

Hu pomaže seljacima koji vozom nose hranu za prodaju od 2016. godine. Napravio im je table sa cenama proizvoda. Takođe ima svesku u kojoj zapisuje količinu proizvoda koju seljaci nude, kako bi tu informaciju preneo potencijalnim kupcima.

„Video sam ga u vozu još kad je imao 15-16 godina. Kasnije je postao kondukter. On poznaje sve koji hvataju voz iz železničke stanice 'Đijalao'. On mi je kao brat, nikada ga neću zaboraviti“, naglasio je ribar Vu Čaobijao.

Otkako su se mladi preslelili u gradove i tamo našli posao, za starije koji su ostali na selu jedini način da zarade je da prodaju ribu i povrće u gradu Kailiju. Zato im je pomoć mladog konduktera neprocenjiva i doživljavaju ga kao prijatelja ili člana porodice.