Ko kaže da ne mogu taljatele od bundeve

Kako da bundevu imate tokom cele godine, a ne samo na jesen zna Slavica Orelj, koja od ovog povrća pravi pastu. A sve je počelo pre tri godine kada je postala baka.

„I tako sam ja razmišljala kako će moja unuka tek da počne da jede kada nije sezona bundeve, negde aprila, maja kako ću ja njoj da obezbedim, da sačuvam, a da ne bude zamrznuta, rendana i smislim da sušim bundevu“, seća se Slavica.

Prvu turu osušila je na sušilici za veš. Međutim kako su apetiti za bundevom rasli najpre kod prijatelja i poznanika, jasno je bilo da se mora upustiti u ozbiljniju proizvodnju. 

„Nisam znala šta me sve čeka, bundeva je izuzetno teška za rad, jer je krta, puna je vode i jako je teška za seći na trake, lomi se, teško je napraviti dugačku traku“, objašnjava preduzetnica.

Ovi rezanci nastali su od domaće bele bundeve – pečenke, koju uzgajaju Slavičine komšije u Slancima. A bundevu u ovom obliku, pored mušterija iz Srbije, poželeli su i u Nemačkoj.

„Radi se o kupcu koji je hteo 300 kilograma sušene bundeve odmah u startu kao prvu količinu, pa bi sledeće tura bila 500-600 kilograma, a to je jako velika količina, jer nemam kapacitet za to, da uradim toliku količinu, jer od 25 do 30 kila sveže bundeve ide za kilo sušene, tako da to je investicija koju ja trenutno ne mogu da ispoštujem“, navodi Slavica.

Za zelenu ideju, tačnije poslovanje po principima održivog razvoja, od jedne fondacije dobila je nagradu. Pet hiljada dolara uložila je u opremu: sušilice i solarne panele.

„Kao prvo gaji se bez upotrebe pesticida, proizvodnja, samo sečenje i sušenje bez dodataka, na vazduhu bez hemije i sušenja, struja potrebna za mašine ili dogrevanje ide od solarnih panela, tako da ne koristim struju“, kaže preduzetnica.

Osim toga, trudi se da zaokruži proces proizvodnje. Praveći pastu od bundeve ne baca ništa, sve koristi. Semenke se jedu ili prodaju, a pulpu i koru koristi za đubrivo. To radi u svom rasadniku.

On joj je i primarni izvor prihoda, dok posao sa pastom, tvrdi, još uvek nije isplativ. Ovde gaji autohtone sorte, takođe, bez upotrebe pesticida. Predstavlja nam samo neke od njih.

„Tu su u pitanju kamčatka, koja tako se prilagođava i raste i nema nekih neprijatelja, nije zahtevna po pitanju gajenja, Amelanherov alis, to je voće za koje svaka država ima naziv, a kada pitate niko ne zna šta je to, iako je nekada svaka kuća u Srbiji imala po jedan amelanher tj. rušnicu“, ističe Slavica.

Što ređa vrsta to veći izazov. Kupci nisu retki. Iako sezonski posao, Slavica kaže da ima dosta onih kojima je stalo da u svojoj bašti imaju na primer medonsono drvo ili biljku koja cveta zimi.

„Pristojno živim od toga, nemam sad ne znam koliko, ali nije ni velika preterano proizvodnja, koliko radim toliko i imam“, kaže preduzetnica.

Ono što nema i što bi volela da se nađe u njenom rasadniku ili bašti jeste bundeva. Plan joj je da u dogledno vreme napravi pastu od bunedeve koju je sama proizvela.