Iz sela Pavličine otišli svi, ostali samo Sotir i Mirka

Jedan put vodi ka Crnoj Travi, drugi ka selu Pavličine. Ovaj dugi je prašnjav. Dobro utaban.  Onim kojim su nekada 15-godišnjaci odlazili u svet, nema ko više ni da odlazi.

Za ljubitelje divljine idilična slika, za ljude kojima je ovo zavičaj slika koja rastužuje. Prema popisu iz 2011. godine selo je imalo 10 stanovnika. Sada, tokom godine, ovde živi samo bračni par Milovanović. Njemu je 90, njoj tri godine manje

„Cele godine samo ovce, šetam malo, vreme mi prolazi. Srećom sve radim, posadili smo pasulja, malo krompira“, priča 90-godišnji Sotir Milovanović.

A leti, kada počnu odmori i raspusti, oživi ovo lepo planinsko selo koje je nekada imalo skoro 500 ljudi. Tada je lakše i baka Mirki.

„Lepše, lakše, ima društva, razgovora, nasmeješ se, progovoriš neko kad dođe“, kaže Mirka.

U njihovom dvorištu su i jedine domaće životinje koje smo u selu videli. Nekoliko kokošaka i četiri ovce. Sin Milovan razmišlja da beogradski asfalt potpuno zameni zemljanim seoskim stazama. Sa setom govori o školi, od koje je malo ostalo. Napravljena je još 1952. godine. Imala je i stan za učitelja i veliku salu za igranke.

„U moje vreme, dok sam išao u školu ovde bilo je oko 40 đaka. Moje odelenje, '55. godište je bilo najveće, možda oko dvadesetak đaka“, seća se Milovan Milovanović.

Stara škola jedva stoji uspravno  

Fudbalski teren, gde su do pre nekoliko godina održavani turniri, prepoznaje se samo po prečkama koje vire iz trave. Poslednji učenici otišli su 1974. godine, poslednja učiteljica bila je Ljilja iz obližnjeg sela Rajčetine.

Pre sedam godina, veliki sneg je porušio zgradu, jedva je opstala jedna strana gde je bio ulaz. Nazire se koliko je to bila lepa škola, koju su meštani sami izgradili. Ostala je i ploča koja podseća na veliki zločin i bugarsku raciju 1944. godine. I to je jedva sačuvano.

„Starih majstora nema, mlađe generacije uglavnom se ne bave građevinom i tako dovodimo majstora iz Leskovca, uspeli smo bar za neko vreme da sačuvamo deo škole. To je onaj stan učitelja i ulaz u učionicu sa ovom arhitekturom. U to vreme škola je pravljena, to se zvalo kuluk, dobrovoljni rad“, objašnjava Nenad Dikić, inženjer u penziji. 

Nekada su u ovo doba godine bile popularne kosidbe. Sada, mladih u selu nema, poslednja beba koja je rođena ovde ima više od 40 godina.

„Ja sam bio prvi prvi student iz ovoga sela. Graditelj sam, građevinski inženjer diplomirani, iza mene su krenuli lekari, novi inženjeri“, navodi Dragan Tasić.

Putevi i staze zarasli i nestali

Putnika namernika privlače slike paprati, berba pečuraka, borovnica ili šumskih jagoda kojih još ima jer vegetacija kasni. Ima i hajdučke trave, kantariona i majčine dušice.

„Gimnaziju sam završio u Leskovcu, prvu godinu, a ostale tri godine u Nišu „Stevan Sremac“ i upisao prvu nišku generaciju medicine. Otišao sam u Despotovac da radim jer sam uzimao stipendiju pošto mi je otac radio tamo kao građevinski poslovođa. Ali nikad nisam ostavio rodni kraj“, naglašava dr Jovica Anđelković, lekar u penziji.  

Trava se kosi samo oko kuće i to kada ljudi dođu na kratkotrajni odmor. Putevi su urasli, skoro da nema ni prtine. Priroda je pobedila. Da li sada čovek koji je ovde rođen može da se izgubi?

„U samom selu ne, ali malo dalje od sela teško bih mogao da se vratim putevima ili stazama kuda smo prolazili kada smo bili mladi jer njih više nema. To je sada jedna oaza nedirnuta, možda nekoga nanese put, kuće se više ne vide, naročito kada je vegetacija u jeku. Negde od maja meseca, pa dok ne opadne lišće svaka kuća je praktično u šumi“, opisuje Dragan Tasić.  

Ovih dana je proslavljana seoska slava Sveti Prokopije. Kod popularnog krsta lomljen je kolač i napravljen mali sabor.

„Inače je voda vrlo mekana i kad god se tuširaš sve misliš da još uvek ima sapuna, šampona. Sve što je skuvano u toj vodi, sve je slađe i lepše sem kafe, za kafu nije dobra“, kritikuje dr Anđelković.

Još dve-tri nedlje u selu Pavličine biće i ljudi. A onda, do sledećeg susreta i nove seoske slave. Nije sve do puteva, ima nešto i do ljudi.