Hotelska soba ili fioka?!

Metalni kovčezi iznutra obleženi plastikom i naslagani jedan pokraj drugog, te jedan povrh drugog, bez i najmanjeg razmaka.

Stranom posetiocu koji nije upoznat sa uslovima života u japanskoj prestonici koja broji 12 miliona ljudi i fizički je spojena sa još nekoliko drugih milionskih gradova, ne bi se moglo zameriti ako pomisli da je reč o kasetama za smeštaj prtljaga kakve se viđaju u svlačionicama sportskih centara ili čekaonicama na železničkim stanicama.

Takvom posmatraču činjenica da su poklopci kaseta providni, te da se ispred njih nalazi pult sa osobom koja deluje kao recepcionar, možda bi se učinila kao dobrodošla inovacija koja omogućava brže i efikasnije odlaganje i podizanje prtljaga.

Ali, u Tokiju i drugim velikim japanskim gradovima u te kovčege smeštaju ljude. I zovu ih kapsule. Šta više, građevine koje sadrže od nekoliko desetina do nekoliko stotina takvih kapsula smatraju hotelima.

Soba „metar puta dva“

„Kapsule“ izgledaju kao mini-kontejneri od plastike dužine dva metra, što u zemlji gde su retki muškarci visine iznad 180 centimetara, omogućava normalan smeštaj gotovo čitavoj populaciji.

Međutim, problem, naročito za klaustrofobične osobe, predstavlja širina ovih plastičnih kovčega - ona po pravilu iznosi svega jedan metar!

Prosečna visina od jedva metar i četvrt, takođe predstavlja izazov pri ulasku za krupnije osobe.

Ali, iskustvo pokazuje, „kapsul hoteli“ uprkos skučenom prostoru i zajedničkom kupatilu, imaju svoju odanu klijentelu. To su uglavnom biznismeni i kancelarijski radnici koji su zbog posla ili večernjeg izlaska propustili poslednji voz za povratak kući i žele da uštede novac za smeštaj preko noći.

Noćenje u takvim hotelima košta 20 ili 30 dolara, što je za Japan vrlo jeftino, pogotovo kada se uzme u obzir da su oni uglavnom locirani u centru, u blizini najvećih železničkih stanica, pa omogućavaju uštedu vremena i lako kretanje po gradu.

Rešenje i za manjak stanova i za njihove astronomske cene

Japanska prestonica Tokio u međunarodnim istraživanjima u kojima se procenjuju troškovi života u metropolama širom sveta tradicionalno zauzima jedno od prva tri mesta, najčešće, ono najviše na listi.

Istina je, međutim, da restorani i gradski prevoz u Zemlji izlazećeg Sunca koštaju osetno manje nego u zemljama Skandinavije i nekim drugim razvijenim industrijskim državama Zapada. 

Razlog zašto Tokio uprkos tome važi za najskuplji grad na svetu leži, pre svega, u visokoj ceni nekretnina koju prouzrokuju skučenost prostora i velika koncentracija stanovništva.

Prvi „kapsul hotel“ otvoren je, smatra se, krajem sedamdesetih godina u Osaki, u vreme kada je Japan beležio godišnji ekonomski rast od bezmalo deset odsto i velikim koracima grabio ka statusu druge ekonomske sile sveta.

Tokom osamdesetih godina, u doba najvećeg ekonomskog prosperiteta kada se formirao i veliki mehur u trgovini nekretninama, zemljište u centru Tokija na kojem se prostire Carska palata vredelo je isto koliko zemljište čitavog grada Njujorka.

Visoka cena nekretnina odrazila se i na cenu hotelskih soba. U centar Tokija se sa periferije i iz okolnih naselja svakodnevno sliva nekoliko miliona ljudi, a nemali broj njih zbog dugog radnog vremena, poslovnih sastanaka u večernjim satima ili poslovanja sa inostranim klijentima koji žive u drugim vremenskim zonama, prisiljeni su da provedu noć van svojih domova, u blizini kancelarija.

U takvim uslovima čini se logičnim i opravdanim da su dovitljivi preduzimači otvaranjem jeftinih hotela pružili biznismenima i kancelarijskim službenicima priliku da uštede nekoliko stotina dolara, koliko bi ih koštao smeštaj u pravom hotelu.

I mada su danas cene nekretnina u Tokiju znatno niže, hotelska ponuda dosta bogatija i klasični hoteli mnogo pristupačniji, usporavanje japanske ekonomije u protekle dve decenije dovelo je do zatezanja kaiševa, pa „kapseul hoteli“, uprkos svemu navedenom i dalje uspevaju da opstanu.

Svetska ekonomska kriza, koja je pre nekoliko godina počela sa problemom nenaplativih kredita za kupovinu nekretnina u Sjedinjenim Državama, teško se odrazila i na Japan. Tako sada, osim biznismena na proputovanju kroz prestonicu i radnika koji su do kasno ostali u firmi ili kafani i koji traže smeštaj za jednu noć, među korisnicima „kapsula“ ima dosta honorarnih radnika i nezaposlenih pristiglih iz unutrašnjosti koji „sobe“ iznajmljuju uz popust na duži rok, te u njima žive.

Takođe, postoje i stambene zgrade sa stanovima-kapsulama.

Uprkos svojem sada već višedecenijskom postojanju i popularnosti među mlađim stranim turistima koji radi uštede novca ili iz radoznalosti odlaze da prespavaju po koju noć u „kapsul hotelima“, ova vrsta ugostiteljskog objekta nije zaista zaživela nigde van Japana, mada postoji nekoliko objekata u istočnoj Aziji i na Zapadu koji su konceptualno njima inspirisani.

Razlog za to treba tražiti u kombinaciji ograničenosti prostora i velike populacije koja je karakteristična za japanske gradove.