Roditelji, pomažite deci, ali ne radite umesto njih

Ukoliko roditelji rade zadatke umesto dece, ona će razviti osobinu koju psiholozi nazivaju „naučena bespomoćnost“. A to sigurno nije naša namera kada želimo da pomognemo deci. I zaista, često nismo ni svesni da preterujemo.

Kada jednom uđete u ulogu roditelja koji previše štiti dete, videćete da vam je teško da prestanete. Imaćete osećaj da ste im neophodni, a deca će početi da se isključivo oslanjaju na vašu pomoć i očekuju od vas da uvek radite umesto njih.

Ovi primeri vam verovatno zvuče poznato:

• Vaš predškolac ume da veže pertle, ali vi ipak to uradite umesto njega zato što ćete brže to da obavite;

• Trčite u školu da svom rasejanom/oj trinaestogodišnjaku koji je ponovo zaboravio domaći (patike, blok, bojice....) odnesete svesku (blok, patike, bojice...);

• Vaš tinejdžer/ka razbacuje prljavu odeću po celoj kući. Umesto da ga, ako treba po stoti put, opomenete i podsetite da to ne čini, vi sami pokupite. Lakše vam je;

• Vaša ćerka/sin ima problema da završi školski zadatak za sutra. Ne može da se koncentriše i žali se da je težak i dosadan. Kad ode na spavanje, vi ostanete do duboko u noć da završite. Naravno, ne želite da dobije lošu ocenu.

Zašto ovo radimo? Obično da bismo se oslobodili straha od detetovog neuspeha, pa pokušavamo da na sve načine to predupredimo. Ali na tako, iako nam to nije bila namera, umanjujemo njihov napredak. Ovo nije efikasna roditeljska strategija i ne mora da bude ovako.

Radim li previše umesto deteta?

Radite previše umesti svog deteta uvek kada ga obasipate bujicom saveta, mislite da isključivo vi znate šta je najbolje za njega, imate nizak prag osetljivosti na njegove tegobe i ne dozvoljavate mu da se samo bori u rešavanju svojih problema.

Verovatno se osećate nesigurno i zato se više fokusirate na tuđe ciljeve umesto svoje. Ljudi vas verovatno doživljavaju kao pouzdanu i veoma odgovornu osobu. A ni vi toga niste svesni sve dok ne počnete toliko da izgarate da više nemate snage.

Morate shvatiti da ukoliko previše radite umesto deteta upadate u začarani krug. Što više činite za svoje dete, to mu više odmažete. A što se dete manje trudi da samostalno savlada teškoće, to će se osećate sve bespomoćnije. A što se bude osećalo bespomoćnije i nesigurnije, kao odgovor na to vi ćete raditi još više umesto njega. I tako u krug.

Postanite svesni da radite suviše umesto deteta

Postanite svesni da radite previše umesto deteta, naročito kada ste mnogo zabrinuti. Prestanite da se ubeđujete da to činite za njegovo dobro. Pokušajte da promenite destruktivni obrazac i prestanete sa spasavanjem, popravljanjem, posredovanjem ili pridikama. Ukoliko više brinete o njegovim obavezama nego ono samo, onda verovatno već previše radite umesto njega.

Drugi znaci da je vaše dete već razvilo „naučenu bespomoćnost“ su i to što postaju previše zahtevni, namerno se prenemažu i smatraju da ste dužni da mu pomognete.

Prepoznajte obrazac, a zatim obratite pažnju na svoj doprinos problemu. Potrudite se svesno da preuzmete odgovornost samo za ono što vam stvarno pripada.

Zato sledeći put kada vam ćerka dođe i kaže da ima neki problem, pokušajte da promenite dosadašnji obrazac ponašanja i ne preuzmete stvar u svoje ruke i saopštite joj šta da radi. Umesto tiga pokušajte recimo da kažete: „Ne znam. Moram da razmislim. Šta ti misliš da bi trebalo da uradiš?“.

Ni psiholog vam nikada neće dati direktan savet, već će vas navoditi da sami dokučite šta vam je činiti. On će vam ukazati na greške u razmišljanju i omogućiti vam da sagledate problem iz druge perspektive. Pokušajte da primenite isti princip i u odnosima sa detetom.

Roditeljima je teško da prihvate činjenicu da to što čine nije u najboljem interesu deteta. Vi u stvari umirujete svoje strahove tako što neprekidno lebdite nad njim, što mislite da zna manje nego što zaista zna i što vas njegov uspeh određuje. Počinjete da verujete da bez vaših napora, ono nikad ne bi uspelo, i tako potcenjujete njihove sposobnosti.

Kako da se držite podalje

Kako da se uverite da vaše dete sposobno ili da ume da obavi određeni zadatak. Jednom kada vidite da ume nešto da uradi, kao na primer, da veže pertle, to više nije vaš problem. Kad jednom nešto nauči, to postaje njegova briga.

To ne znači da mu više niste potrebni. Ali dovoljno je da pitate: „Mogu li nekako da ti pomognem?“. No, generalno, taj zadatak sada pripada detetu, i vi više ne treba da radite umesto njega ako ono ume samo da uradi. Roditelji neprestano strahuju da dete neće steći samopouzdanje, ali nastojeći da mu pomognu radeći stvari umesto njega, u stvari podrivaju razvoj njihovih sposobnosti snalaženja i samopouzdanja.

Deca razvijaju veštine suočavajući se sa problemima – na primer kada imaju gomilu domaćeg zadatka, a ne stižu da urade jer imaju trening. Ili ne stižu da završe sve obaveze jer su igrali video igre. Ili kada napravi neki prekršaj u školi moraju sami da snose posledice...

Kada je dete u nevolji jer ima previše domaćih zadataka, posao roditelja nije da radi domaći umesto njega, već da mu pomogne da se organizuje tako da može samostalno da obavlja posao. Isto tako, ako dete krši pravila u školi, posao roditelja nije da izbavi dete iz nevolje, već da ga suoči sa posledicama.

Činjenica je da se danas puno više traži od dece. Prinuđeni su da se takmiče ne samo sa svojim vršnjacima već i sa svetom koji se neprestano menja. To je problem sa kojim su suočena sva deca, što roditelje tera da zaštite svoje potomke od životnog pritiska 21. veka tako što će obavljati poslove umesto njih.

Zašto da smanjujete očekivanja?

Ali roditelji koji uporno obavljaju poslove umesto svoje dece, primetiće da vremenom sve manje i manje očekuju od svog deteta. Kad dete ne ispunjava svoje obavez u kući ili u školi, roditelji umajnjuju očekivanja, a onda hvale dete kad postigne neki uspeh, iako nije uložilo nikakav napor. Na kraju, takva deca nauče da se pohvala i odobravanje može steći i ako se ne zasluže.

Što više roditelj smanjuje očekivanja i štiti svoje dete od stresa, to više dete dobija implicitnu poruku da roditelj nema poverenja u njih. Ako se neprestano borite sa školom oko toga koliko domaćih zadataka dobija vaše dete, ono počinje da shvata da njegovi roditelji misle da oni nisu sposobni to da urade.

Logika roditelja je: „Ako mu to olakšamo, on će postići bolji uspeh“. Ali dete misli: „Moj mama i tata misle da sam nesposoban. Misle da ne mogu što i druga deca“. Na kraju, dete počinje da veruje da oni zaista nisu toliko dobri kao druga deca. A početni cilj roditelja je bio da zaštiti detetovo samopoštovanje?

Naravno, jednom kada deca počnu da imaju loš učinak, kada nauče da budu bespomoćna i kada poveruju da nisu toliko dobra kao druga deca, nastaviće taj obrazac tokom adolescencije i do odraslog doba. Kao rezultat, roditelj je primoran da ga sve više štiti i brani kako vreme prolazi. Rezultat je uvek isti – trud i energiju deteta zamenjujete svojim. To je iscrpljujuće. I na kraju se osećate kao neuspešan roditelj, jer, naravno, ne možete zaštititi dete od svega.