Narodna muzika mora da uđe u škole

Tako bi naša muzika bila prepoznatljiva i van granica. Kao što se trudimo da prikažemo svetu naše selo, naše turističke destinacije, istoriju, umetnost, sir i kajmak, tako treba da se ponosimo i muzikom. Da bi to tako bilo – moramo znati šta je to srpska narodna muzika.

Koliko puta ste u kafani uživali u srpskim kulinarskim specijalitetima uz zvuke, recimo Džibonija ili svejedno, neke domaće pop zvezde ili, još gore, uz neki turbo-folk treš? Pa kako da uživate u etno ambijentu i hrani kad vam neko servira ćevape i tortu (jeftinu sa brdo šećera) u isto vreme. Vešalica i karađorđeva šnicla su ukusniji uz zvuke Svilenog konca ili Radojkinog kola. Ali mi se stidimo toga. To nije „fensi“. Bolje su bele patike i treger bendovi.

Ako vam se čini da sam skrenuo sa teme, varate se. Zaboravite ćirilicu, zaboravite svoju istoriju, zaboravite svoju muziku... Pa gotovo!

Nema nas više!

A na ovim malim primerima je jasno da kolektivno gubimo osećaj za negovanje tradicije i čuvanje naših korena.

Ta inferiornost ili možda taj lažni elitizam je velika sramota

Izostanak kolektivnog osećaja za ono što je naše vodi u mentalnu bedu i sirotinju. Naši veliki umetnici i intelektualaci danas ćute. Ko bi sada brinuo o muzičkoj tradiciji kada ima hiljadu problema?

Čini se opravdano i logično, a u stvari cena će tek biti ispostavljena. Račun, za taj duhovni nemar – platićemo mi.

Počeo sam o školi narodne muzike koja bi za početak inspirisala i edukovala mlade koji dolaze. To je neverovatan zagrljaj koji osvaja i pleni svakoga ko poseduje talenat. Ti budući školovani umetnici bi onda mogli da prepoznaju ko je De Niro a koje Džeki Čen. Mala šala ali razumeli smo se.

Ne bi mogao niko da ih vara. Znali bi ko je bio Staniša Stošić, Danica Obrenić, Dragoljub Lazarević, Nedović, Krnjevac...To su naši velikani. To su prave legende i zvezde.

Da li ih ko pamti danas? Retko ko.

Sramota.

Velika.

Ovako u ovom ambijentu neznanja svi viču

Vika je tolika da vi više ne čujete i ne prepoznajete one tihe i prave. Ti koji su tihi, bolji su. Oni bi da nauče, oni bi obrazovanje, oni bi smirili buku i pretvorili je u muziku.

Onu našu!

Ali kad bi ih Srbija čula? Kako?

Ipak nada ostaje!

Siguran sam da će i pored svega, ono što je klasika narodne muzike trajati i prenositi se generacijama posle nas. Opstaće jer je prava pesma duboko ukorenjena u biće našeg naroda. Sve će nestati, ali će prave vrednosti preživeti i nas i vreme.

Ali mora i škola jer ona je temelj za sve

Daće Bog da se jednom izborimo za prave vrednosti i da postavimo stvari na svoje mesto u muzici i sačuvamo je od raznih prolaznih moda i điu-đicu majstora koji truju našu pravu srpsku pesmu i igru.

Ali treba nam škola!

Razmislite o svemu!