Aleksandar Sokurov: Zahvalan sam Srbiji, Festivalu autorskog filma zato što su me prihvatili, razumeli

Ruska barka, Glas usamljenog čoveka, Dani pomračenja, Majka i sin, Otac i sin, Moloh, Taurus, Sunce, Aleksandra, Faust, Frankofonija – samo su neka do remek-dela autora koji se u dugoj karijeri bavio istorijom, istraživanjem prirode vlasti, strukturama moći i ljudskom dušom primenjujući jedinstvenu poetiku i estetsko iskustvo.

Njegov put do priznanja bio je dug – često osporavan od kritičara i vlasti, uprkos zabranama i nerazumevanju, Aleksandar Sokurov ostao je dosledan sebi i svojoj viziji. Bavio se životima najomraženijih ličnosti u istoriji 20. veka od Hitlera, Lenjina do cara Hirohitoa, dokumentovao živote Solženjicina, Gorbačova, Šostakoviča, Tarkovskog, erkanizovao dela Čehova, Dostojevskog, Šoa, ali se pre svega bavio običnim, malim ljudima, često i apstraknim emocijama i međuljudskim odnosima.

Njegov najnoviji film Bajka, koji je svetsku premijeru imao na festivalu u Lokarnu prikazan je u okviru 28. beogradskog Festivala autorskog filma. Reč je o do sada neviđenom filmskom crno-belom eksperimentu gde su na jednom mestu, u čistilištu (nalik onom u Danteovoj Božanstvnoj komediji) pred Bogom okupljeni diktatori i politički lideri – Staljin, Hitler, Musolini, Čerčil – u glavnim ulogama i Napoleon u sporednoj.

Protagonisti su autentični, a glumci su im pozajmili glasove. I svako od njih govori na svom jeziku, od gruzijskog, nemačkog, engleskog do italijanskog i francuskog. Sokurov u svojoj Bajci na možda najoriginalniji način u filmskoj istoriji, prikazuje koliko je umetnost važan poligon za bolje poimanje ljudske prirode i istorije.

Gospodine Sokurov, kako je biti umetnik iz Rusije u današnjem svetu i vremenu?

– Isto kao i u celom svetu. Čoveku koji je po prirodi umetnik uvek je teško. Rusija je teška zemlja, komplikovana. I politička situacija u Rusiji je vrlo komplikovana. Zato je umetnicima vrlo teško sada. Teško je.

Dva beogradska festivala dodelila su vam nagradu za celokupan filmski opus. To je i potvrda da ste veoma cenjen autor u Srbiji. Posle toliko priznanja koja ste dobijali, da li vam ona i dalje znače?

– Postoji jednostavna slovenska reč „pomoć“. Pomoć... Topla ruka. Napor razumevanja. Vrlo cenim napor razumevanja, zato što jednom čoveku može biti vrlo teško da razume drugog čoveka. I vrlo je teško razumeti umetnički izraz. Za to se treba potruditi, poraditi. Zato sam, naravno, zahvalan. Zahvalan sam Srbiji, Festivalu autorskog filma zato što su me prihvatili, razumeli, i zato što pomažu ovakvima kao što sam ja da pređu put od sebe do gledaoca. To je život...

I u prethodnim vašim filmovima bavili ste se diktatorima od Hitlera do cara Hirohitoa. Zbog čega ste ih ovoga puta okupili zajedno na jednom mestu u čistilištu pored ostalog Hitlera, Staljina, Musolinija gde ste suočili istoriju i tirane pred Bogom?

– Zašto što stvari loše stoje. Zato što ne možemo da izvedemo nikakve pouke iz istorije. Zato što ni više sile ne mogu da izađu na kraj s političarima. Čak je i višim silama teško s političarima. Političari su poseban životinjski rod. I po pravilu su uvek opasni. Oni ujedaju.

U filmu se pored malopre pomenutih pojavljuju i Čerčil i Napoleon... Zbog čega su protagonisti vašeg filma samo iz Evrope?

– To je važno pitanje i dobro pitanje. Odgovor je jednostavan. I Prvi svetski rat, i Drugi svetski rat, i sad se stalno odvijaju ratovi – i svi se dešavaju u Starom svetu. Grandiozna otkrića u umetnosti, grandiozna otkrića u nauci, geografska otkrića – isto su u Starom svetu. Isto su u Evropi. I ja pripovedam o onome što se odnosi na evropski život.

Sa Latinskom Amerikom, ili sa Sjedinjenim Američkim Državama to nema nikakve veze. Mi nikako ne možemo da se sredimo na tom našem kontinentu. Započinjemo ratove, ubijamo ljude. Nikako ne možemo da se dogovorimo. To je naša stvar, kod nas se kuva, moramo sami to da sredimo. Rusima, Bugarima, Nemcima, Francuzima, Englezima, Špancima, Srbima – svima nam je došlo vreme da se sredimo. To je naša kuhinja i u njoj su naši kuvari.

Bajka je definitivno jedan od vaših najoriginalnijih filmova, u kojoj oživljavate tirane i negativce iz istorije čovečanstva zahvaljujući neverovatnoj kombinaciji arhivskih snimaka i animacije. Da li te slike govore više od reči?

– Moram Vas razočarati. Nema nikakve animacije. To su stoprocentno arhivski snimci i svi naši junaci izašli su iz arhivskih snimaka. Čak su i reči, replike, misli koje se čuju s ekrana uzete iz stenograma, fonograma, iz raznih snimaka, dokumenata. U tom smislu, uz svu bajkovitost onoga što vidimo na platnu, sve je apsolutno autentično, istinito. Nikakav glumac ili animacija ne bi mogli da prikažu krakater tih ličnosti kao što to mogu oni sami.

Pregledali smo hiljade i hiljade, možda i milione filmskih žurnala iz tridesetih i četrdesetih godina, i u komadićima smo pronalazili zasebna stanja naših likova. U filmu su samo arhivski materijali. Iz tih materijala birao sam samo ono što najtačnije govori o karakteru junaka.

Retko kad smo mogli da vidimo, ili nismo nikad videli, Hitlera koji se zamislio. A to je bilo. Čerčila koji tako neobično razmišlja u razgovoru s Bogom. To je Čerčil koji je sedeo i o nečemu razmišljao i kamera ga je snimila. Staljin: Pregledali smo sve dokumentarne snimke o Staljinu koji postoje u Sovjetskom Savezu. Sve smo pronašli. Iz te ogromne količine materijala izabrali smo stanja tog čoveka koja o njemu mnogo govore. Isto tako i za Musolinija. Pogledali smo sve materijale na kojima je Musolini, i uzeo sam samo ono gde Musolini predstavlja, izražava sebe – gde razgovara, smeje se, razgovara s nekim...

Nije nam bila potrebna nikakva animacija u tom smislu, ali je fon, svet u koji su likovi smešteni naravno urađen posredstvom grafike, arhitektonskih crteža, korišćena su razna evropska slikarska dela 18. i 19. veka. Na primer Ibera Robera, slikara koji je bio jedan od osnivača Luvra. Italijanski slikari. Sve je to neki zbir umetničkih dela.

S jedne strane su umetnička dela i genijalnost ljudi koji su stvarali crteže, pejzaže, a s druge strane su apsolutni zlotvori koji su u ovom filmu dobili pravo da se sami predstave. Gledajte ih i razmislite koga ste birali, za koga ste glasali. Ljudi, pogledajte za koga ste glasali. Ko je to, šta je to.

Da li je vaš film Bajka poput noćne more koja podstiče na duboko razmišljanje da zlo ne miruje, da se istorija ponavlja? Da li je ovaj film kao neki krik čovečanstva?

– Mislim da nije krik čovečanstva, mislim da je to jedna velika uzbuna zato što smo obrnuli krug i zato što idemo ukrug. Jedan rat se završio – počinje drugi. Drugi se završi, počinje treći. Na jednom mestu su vodili dijalog, pa su zapucali, na drugom mestu isto tako. To nije kraj sveta, to nije tragedija, to je drama.

Tragedija je kad sve nestane, ako se upotrebi atomsko oružje, to će biti tragedija. Sad se odvija drama. I kao i u svakoj drami, ona se može zaustaviti, može se preduprediti. Na koji način? Pažljivo razmisliti kako dejstvovati. Koja je razlika u pozicijama različitih strana? Treba samo misliti. Treba naterati na razmišljanje razne naše rukovodioce koji dobijaju novac od poreskih obveznika. Misliti, misliti.

Ovaj film pokazuje da ti likovi nisu bili veliki izuzetni ljudi. Oni su bili ljudi sa svim ljudskim nedostacima. Zašto su uradili ono što su uradili? Ko ih je podržavao? Ko im je čuvao leđa? Bog? Ne znam. Ne znam... Ne kažem ni ne, ni da. Ne znam, ali zasigurno znam da su ih podržavali ljudi iz njihovih naroda. To zasigurno znam.

Od kamernih drama, spektakla, složenih multimedijalnih eksperimenata pomerali ste granice filma i niste se rukovodili trendovima? Postoji li nešto što još uvek niste snimili, a želeli biste?

– Opasno pitanje. Imam sedamdeset jednu godinu i fizički se, blago rečeno, ne osećam najbolje. Ali iz nekog razloga mentalno sam sasvim mlad. Ne znam zašto. Postoji nekoliko tema koje bih još hteo da snimim na vrlo neobičan način. Ali bojim se da snimim te teme i bojim se da izlažem savremenom društvu te teme. To bi me uništilo, fizički bi me rastrgli. Da, postoje teme i hteo bih još da snimam, ali bojim se da mi neće dati da to uradim.

Koji je vaš najličniji film u karijeri?

– Bog će ga znati. Do svakog sam teško došao i svaki me je mnogo koštao. Kad roditelje pitaju koje dete im je omiljeno, oni najčešće ne mogu reći koje konkretno najviše vole. Nekad se čini da je u porodici omiljeno najmlađe dete. Po tom principu bi trebalo da kažem da Bajku volim više od ostalih filmova. Ali nije tako. To je period mog života...

Znate, ja literaturu volim više od filma, ja nisam filmski reditelj, ja sam čitalac. U literaturi vidim velika dostignuća, velike rezultate. U klasičnoj književnosti. Većina mojih filmova se ne prikazuje. Na primer, ja volim film Povinovanje – to je priča o posadi vojnog broda i reč je o tome kako žive mladi mornari na tom brodu. Vrlo volim taj film, nekom neobjašnjivom ljubavlju.

Mnogo mi se sviđa film Majka i sin, koji sam radio s velikim duševnim naporom. Kad se snimao film Faust, prvi put u životu sam hteo da napustim filmski set. To mi se nikad nije desilo. Bio sam jako umoran. Možda kad imaš posla s nečistom silom, s đavolom, kao što je kod Getea, on počne da utiče na tebe, da ti oduzima snagu. No čovek je ipak snažan i ja sam se borio, ali nisam jedini koji mu je stao na put. On već zna kako da sredi ovakve kao što sam ja. Zato je bilo vrlo teško.

U filmu Ruski kovčeg uradili smo ono što niko na svetu nije, i što niko nije mogao ni da zamisli. U filmu Bajka takođe je urađeno mnogo toga što se u svetu nikad nije radilo, i što niko ni ne zna kako bi moglo da se uradi. Ponosim se time.

U Rusiji radim sa grupom svojih mladih kolega. Pozvao sam mlade ljude sa severa Rusije, iz Arhangelska, iz Sibira, iz Krasnojarska, iz Peterburga, iz Permskog kraja. Mnogi od njih nikad nisu radili na filmu. Sve su naučili i napravili su takvo remek-delo. Ne kažem remek-delo zato što sam ga ja napravio, već zato što smo ga mi napravili. Mi, mi – to je prelepa reč. Divna reč. Ona ne postoji ni u muzici, ni u literaturi. U muzici će kompozitor reći „ja, ja, ja“, u literaturi „ja sam napisao, ja, ja“, a u filmu: Mi, Rusi. Deo ruske kulture – to smo mi. To smo mi.