Odrastanje uz Hroniku Festa

Rođen sam u avgustu davne 1971. godine, a nekih sedam meseci pre moga rođenja u Beogradu je održan prvi međunarodni filmski festival Fest.

Da je ta slučajnost imala neki uticaj na moj kasniji životni put ne mogu da tvrdim baš sa sigurnošću, ali je tadašnji slogan Festa – „Hrabri novi svet“, veoma često provejavao i kroz moj život koji je krenuo u pravcu filma, televizije, pedagogije okrenute ka vizuelnim umetnostima i otkrivanju metafizičkih tajni suštine ljudskog postojanja.

Temelje mog obrazovanja i sticanja najranijih saznanja o životu, filmu i umetnosti uopšte postavio je moj otac Slobodan Novaković, diplomirani dramturg prve generacije dramaturgije na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu u klasi profesora Josifa Kulundžića.

On je voleo da eksperimentiše televizijskim medijom i postavlja nove standarde u televizijskom izrazu.

Tako je jednog decembarskog popodneva 1970. godine udobno zavaljen na trosedu u dnevnoj sobi garsonjere u Njegoševoj ulici, dremljivo razmišljao kako bi mogao da odgleda sve filmove koji će za mesec dana biti prikazani na prvom Festu.

I dosetio se: napraviće emisiju koja bi svakodnevno, dok festival traje, govorila o filmovima koji su toga dana bili prikazani, dovoditi goste festivala u studio na razgovore uživo, prikazivati inserte iz filmova koji bi upravo doživeli svoje beogradske premijere, najavljivati ostvarenja planirana za prikazivanje narednog dana...

Nije slučajnost što se sve odigralo upravo tako! Jer, mnoge velike i značajne ideje pojavljuju se u dokolici i duhovnom opuštanju njihovih kreativnih tvoraca.

Ideja je sprovedena u delo pa je tako nastao jedan novi televizijski žanr u Jugoslaviji - žanr televizijske hronike.

Zašto Hronika nije sačuvana 

Prve Hronike Festa, nekoliko godina zaredom, emitovane su uživo iz Studija 3 u Aberdarevoj ulici.

Istog onog studija koji je, 1999. godine, uništen NATO bombombom koja je pogodila zgradu RTS-a da bi, nekoliko godina kasnije, bio obnovljen, renoviran i pušten u rad u svrhu emitovanja dnevnog televizijskog kontakt programa.

Mnogi se i dan danas pitaju zbog čega Hronike Festa, u prvih nekoliko godina emitovanja, nisu snimljene i arhivirane kao dokument trajne vrednosti.

Razlog je bio veoma jednostavan: elektronska traka Q formata, koja je sedamdesetih godina predstavljala tehnološki standard Televizije Beograd, bila je veoma glomazna i skupa, pa su se na njoj čuvale samo određene programske forme – igrane TV serije, TV drame i filmovi, poneki zabavni serijali, dokumentarni i dečiji program, važni sportski događaji... i, naravno, veliki deo onih emisija vezanih za aktuelnu politiku, Tita i partiju, bratstvo - jedinstvo i prosperitet države koja je, upravo sedamdesetih godina prošlog veka, počela da se značajno finansijski zadužuje kod moćnih svetskih sila.

Epilog tog vremena osetio se dvadeset godina kasnije kroz ratove i razaranja.

Hronika Festa, te prve decenije njenog postojanja, bila je tek samo mala didaskalija, fus-nota na margini nesačuvanog kulturnog nasleđa ove sredine.

Ne preterujem kada kažem da je gubitak ovog sadržaja bio i ostao nenadoknadiv za Televiziju Beograd.

Kjubrik, Bergman, Bunjuel 

Jer, sam Fest je tih godina predstvaljao centar filmskih dešavanja u istočnom delu Evrope, prava mala enciklopedija filmske umetnosti jednog vremenskog razdoblja, događaj na kome su prisustvovali najznačajniji filmski stvaraoci i utemeljivači poetika, estetika i pravaca u umetnosti filma.

I mada je prvo izdanje Festa na svome programu imalo „svega“ trideset pet filmova (za razliku od ovih današnjih Festova koji ih imaju i po par stotina) na njemu je ovdašnja publika imala priliku da se susretne sa autorskim svetovima jednog Kjubrika, Felinija, Altmana, De Sike, Vajde, Bergmana, Antonionija, Bunjuela, Polaka, Romera, Louča...

Kao kakvo takvo svedočanstvo o prvom održanom Festu ostao je tek poneki zapis u vidu televizijskog priloga ili reportaže, mnogobrojni novinski članci, katalozi festivala, poneka kasnije objavljena monografija... i nekoliko desetina crno-belih fotografija iz Studija 3 u Aberdarevoj ulici koje se nalaze u našoj porodičnoj arhivi.

Na njima su, kao gosti Hronike Festa, zabeleženi likovi velikih filmskih stvaralaca poput Frensisa Forda Kopole, Romana Polanskog, Pjer Paola Pazolinija, Bernarda Bertolučija, Jiržija Mencla, Etorea Skole... kao i likovi velikih glumačkih zvezda Roberta de Nira, Marčela Mastrojanija, Erlanda Jozefsona...

Žanr televizijske hronike koji je započeo Hronikama Festa preneo se kasnije i na druge značajne kulturne događaje kod nas.

Muke s trakom 

Ali ključ kvaliteta jedne ovakve emisije prevashodno leži u obrazovanju, elokvenciji i i vlastitim umetničkim stavovima njenog autora i moderatora.

Kao i njegovoj predanosti u odabiru i prirpremi pravih materijala i segmenata koji će činiti strukturu emisije.

Danas inserti iz filmova (pa čak i celi filmovi) dolaze do nas digitalnim stazama interneta u roku od samo nekoliko minuta.

Pre nekih pola veka bilo je neophodno u zgradu televizije fizički doneti po nekoliko glomaznih i teških rolni filmske trake od 35 milimetara da bi se, za početak, samo jedan film mogao odgledati u projekcionoj sali.

Veština moderatora Hronike sastojala se i u tome da, pored kvalitetnog razgovora sa autorom i protagonistom nekog filma, odabere i tačan insert i označi rolnu i vreme sa koga se taj insert telekinira na digitalnu traku da bi se pustio u emisiji koja ide uživo.

A svi ti inserti, za vreme dok je Hronike Festa vodio Slobodan Novaković, nikada nisu bili tek puka ilustracija filma o kome se govorilo nego uvek neka od njegovih ključnih scena koja bi priblizavala estetiku autora tog dela televizijskom gledaocu.

Dobro sam zapamtio očevu rečenicu koja je glasila: „Iz studija je upravo izašao De Niro, unutra pred kamerama sedi Pazolini, a Polanski sedi ispred i čeka da dođe njegov red“.

Sama reč Fest vraća me u najranije detinjstvo. Kao nekom ko je tek prolazio kroz prvu deceniju vlastitog života, u sećanju mi je najviše ostao uvodni song kojim su te emisije počinjale, a koji su, ako duet, izvodili Dragan Nikolić i Milena Dravić. A taj song započinjao je stihovima:

"Imam za tebe divnu vest, u našem gradu sad je FEST.
Ah taj FEST, ah taj FEST! Pašću, ah, u nesvest!"

Režiju sam diplomirao 1994. godine na Akademiji umetnosti u Novom Sadu, u klasi profesora Vlatka Gilića, koji je druga najznačanija ličnost u mom formiranju kao filmskog reditelja.

Poslednji ispit sam položio istog onog dana kada je otvoreno prvo izdanje jednog novog međunarodnog filmskog festivala u Beogradu - Festivala autorskog filma.

Jedan od idejnih tvoraca tog festivala i inicijator njegovih hronika bio je, ponovo, Slobodan Novaković.

Ali, to je već neka druga priča...

Autor je odgovorni urednik Redakcije dramskog i domaćeg serijskog programa RTS-a 

*integralni tekst biće  objavljen u monogarfiji Une Čolić Banzić "ZAVEŠTANjE ČETIRI SLOVA" - FEST prvih pola veka 1970-2020.