Imigranti iz prošlosti okupirali televiziju

U proteklih desetak godina, Norvežani su snimili neke od najznačajnijih serija za uspon nordijskog televizijskog izraza, sa posebnim akcentom na skandinavske krimiće, naravno.

Pa ipak, najznačajniji su po serijama koje dosta direktno, i rekao bih bezobrazno, uspevaju da se uhvate ukoštac sa aktuelnim političkim i društvenim problemima i da ih razrade kroz naizgled petparačke žanrovske formate.

Najsvežiji primer toga je nova HBO serija "Posetioci iz prošlosti" (Beforeigners), ali njena se geneza mora potražiti u jednom ranijem ostvarenju.

Pre četiri-pet godina, pažnju svetske javnosti privukle su ruske diplomatske reakcije na norvešku televizijsku seriju "Okupirani" koje su se pojavile praktično kada je javno prikazan prvi trejler za ovaj ključni skandinavski televizijski događaj.

I zbilja, serija o tome kako Rusija u bliskoj budućnosti, da ne kažemo već koliko sutra okupira Norvešku, delovala je kao nepotreban dodatak već dovoljno podgrejanom pop-kulturnom imaginarijumu Hladnog rata koji se ubrzano razvija poslednjih nekoliko godina.

Okupacija u 26 epizoda 

Kada se serija konačno pojavila, međutim, diskusija se nije razgranala, jednim velikim delom zato što "Okupirani" nimalo nije blizu rimejkovanja Milijusove "Crvene zore", u kome su Sovjeti okupirali SAD posle vojne invazije, ili serije "Amerika", koja je sredinom osamdesetih, na vrhuncu Hladnog rata, izazvala diplomatski skandal baveći se istom temom, s tim što okupacija nije proizašla iz direktne invazije već iz intervencije UN zbog krize u SAD.

"Okupirani" su prikazivali Norvešku koja zbog ekoloških izazova više ne želi da eksploatiše svoje rezerve fosilnih goriva, ali svetu nudi alternativu u vidu bezbedne nuklearne energije.

Evropska unija i Rusija, međutim, vide da bi prelazak na čistu energiju mogao da ih ugrozi, jednima energetsku stabilnost, drugima celokupnu ekonomiju baziranu na izvozu energenata i prave dogovor – Rusija će u ime EU napraviti vojni pritisak na Norvešku da nastavi sa eksploatacijom fosilnih goriva.

Otud, "Okupirani" nisu imali puno veze sa "Otpisanima", već je to jedna savremena priča o suverenitetu, o društvu koje nije spremno na vojni konflikt, nije raspoloženo da strada ili da odustane od svoje udobnosti, a opet ne bi baš da bude ni okupirano.

Odjednom, junaci iz države blagostanja – premijer, novinar, bezbednjak i vojnik moraju da se suoče sa pitanjima šta je patriotizam a šta izdaja, gde se završava spasavanje života sugrađana a gde počinje kolaboracija.

Uostalom, ne treba zaboraviti, Norveška se odupirala nacistima, iz tog vremena ima jakih veza i sa Jugoslavijom, ali je iz nje potekla reč kvisling.

Spokojni Ju Nesbe

Ipak, to što ova priča o okupaciji, rodoljublju i izdaji aludira na Drugi svetski rat, ne znači da Ju Nesbe, čuveni pisac krimića i kreator serije, nije bio ozbiljno zabrinut nad aktuelnim problemima.

Jedna od opsesivnih tema skadinavskih krimi-pisaca jeste odnos njihovih država blagostanja prema migrantima ili delovima sveta koji žive u bedi i traže pomoć.

U ovoj seriji Nesbe je napravio jednu vrlo jasnu sliku energetski bogate zemlje oko koje se otimaju moćne sile, recimo Sirije, samo u vlastitom dvorištu.

Teza serije "Okupirani" je da zapravo demokratski principi, pa ni blizina najrazvijenijim delovima Evrope neće zadržati energetski bogate predele od sukoba velikih sila, i pokazuje Norvežanima, ali i drugim Evropljanima kako bi to izgledalo kada bi se sirijski scenario, recimo, desio kod njih.

U jednoj sceni predstavnik Evropske unije otvoreno kaže premijeru Norveške da EU ima svoje principe, ali da pre svega ima svoje potrebe.

Nastavak fantazije drugim sredstvima

"Posetioci iz prošlosti" nadovezuju se na "Okupirane", pa čak i ponavljaju pojedine glumce iz ove serije (zanimljivo je da Ragnhild Gubrensen igra lik koji se isto zove u obe serije i radi sličan posao, pa ne znam da li je reč o direktnoj aluziji), a koncept na kome su bazirani ima šanse da se izvrgne u čitav niz rimejkova.

O čemu je reč?

Naslovni posetioci iz prošlosti su zapravo ljudi iz praistorije, vikinškog doba i 19. veka koji su se iznenada pojavili u morima i okeanima širom sveta.

Ova nova vrsta vremenskih migranata pojavljuje se kao potpuno novi izazov za društvo jer mnogi od njih ne znaju jezik, ne razumeju običaje i nikako ne mogu da se adaptiraju na nove okolnosti.

Serija počinje šokantnim pojavljivanjem prvih vremenskih migranta a onda pravi vremenski skok nekoliko godina unapred kada su se i društvo i doseljenici pomalo privikli na nove okolnosti.

Naravno, vremenski migranti su mahom na marginama društva, upućeni jedni na druge, još uvek prepoznatljivi po neobičnom odevanju, teškoćama u komunikaciji i gurnuti u ilegalne poslove.

Imigranti, razarači brakova 

Glavni junaci serije su policajac iz Osla kog je supruga ostavila zbog jednog doseljenika iz 19. veka i mlada policajka – doseljenica iz 11. veka koja predstavlja prvu vremensku migrantkinju integrisanu u službe bezbednosti.

Njih dvoje počinju da istražuju slučaj leša jedne vremenske doseljenice pronađenog na obali gde migranti običavaju da se javljaju uz blesak munje, ubrzo shvataju da je reč o ubistvu i kompleksnoj zaveri koja seže daleko.

"Posetioci iz prošlosti" imaju oslonac u filmovima i serijama kao što je recimo bila "Nacija vanzemaljaca" svojevremeno, ali čak ni ta serija i film koji su referisali na rasne tenzije u Americi, nisu bili toliko aktuelni.

Naime, "Posetioci iz prošlosti" na najdirektniji način uobličavaju konflikt koji se se javlja između severozapadnih domorodaca i migranata, a to je utisak kao da su se doselili ljudi iz nekog drugog vremena.

U tom smislu, ovaj žanrovski odmak, da to nisu doseljenici iz drugih zemalja već sami Norvežani i njihovi preci dovedeni u savremeno doba, jasno oslikava problem savremenog sveta – 2019. godina nema isto značenje u Oslu, Beogradu ili Damasku, a naročite ne u Mogadišu.

Kroz tumačenje razlike između savremenih zapadnjaka i doseljenika kroz tezu da su problemi koje ovi donose zapravo univerzalni, samo davno prevaziđeni u severozapadnoj Evropi, ova serija otvara potpuno nov način sagledavanja problema koji nije toliko ekskluzivan za politikološku literaturu, ali jeste za popularnu kulturu.

U toj transpoziciji svega onoga što sa sobom donose migranti u pogledu prošlih života od kojih bi rado pobegli, navika kojih ne mogu da se reše, životnih gledišta koje ne mogu da prilagode, serija uspeva da očuva i izraziti smisao za humor, da se pored socijalne kritike i analize ovog ključnog konflikta našeg doba pozabavi i temama političke korektnosti, trans-praksi i kulture ljudskih prava.

Bez pijeteta prema sopstvenim precima 

Ono gde nastupa osnovna doza slobode u interpretaciji jeste sama premisa.

Vremenski migranti za razliku od onih političkih ili ekonomskih nisu zaštićeni bilo kakvim standardizovanim pravima i prema njima nije izgrađen pijetet.

Oni su plod mašte i dolaze iz normativno nedefinisanog prostora. Njihove neobične navike i gledišta nisu plod vaspitavanja na nekom drugom mestu već u nekom drugom vremenu, i gledaoci za to nisu pripremljeni.

Stoga, kada neki od likova počne da pokazuje vremenističke stavove (kao odgovor na rasizam u okolnostima ove premise), potežu se naučna dostignuća i sve ono što je karakteristika progresa, a čega su migranti u stvarnosti pošteđeni.

Autori pritom sve vreme likove iz drugog vremena grade kao autentične i simpatične pa to suočavanje sa nerazumevanjem proisteklog iz nekih aksioma sugestivno prikazuje teskobu sa kojom se mogu suočiti migranti u realnosti.

S druge strane, akcentujući tu razliku u dobima, autori prepoznaju konflikt domoradaca i migranta kao realan socijalni sukob, ali i apsolutno dominantnu poziciju domorodaca oličenih u ljudima našeg vremena.

"Vuk Branković" kao raznosač pica 

Međutim, kao što se u aktuelnim migracionim krizama pominju bombastični pojmovi poput sukoba civilizacija, to imamo i u ovoj seriji.

Šta uraditi sa vremenskim doseljenikom koji je kao paganin u prošlosti ubio najvećeg norveškog sveca a sada radi kao raznosač pica u Oslu i živi kao dobar komšija i miran porodični čovek?

Kako na to reaguju savremeni hrišćani a kako onovremeni koji su došli za njim da se osvete?

Sasvim sigurno posle gledanja takvih stvari nećete Hogara Strašnog čitati na isti način kao pre.

Isto važi i za ideologije koje dolaze iz drugih epoha i javljaju se iznova sa prefiksom neo, zahvaljujući starim zastupnicima koji ih oživljavaju danas.

U ovoj seriji to je neoluditski pokret tehnofoba koji su u stara vremena uništavali mašine, a onda došli u naše vreme, shvatili da su bili u pravu i obnovili borbu sa novim žarom.

Svaka od ovih versko-ideoloških priča lako nalazi paralele u uverenjima i idejama koja sa sobom donose migranti ali još više u onim predrasudama koje ih dočekuju kod zapadnih domorodaca.

Jedini aspekt koji ova serija prenebregava je popunjavanje populacionih nedostataka nastalih depopulacijom.

Vremenskih doseljenika u seriji nije malo, ali nisu percipirani kao dopuna postojećoj domorodačkoj populaciji kao što su političko-ekonomski migranti u stvarnosti.

Premošćena dinamika 

Sama dinamika odnosa među glavnim junacima u seriji preuzeta je iz švedsko-danske senzacije "Most".

Doseljenica iz ranog srednjeg veka je ekscentrična kao Saga Noren, i baš zbog toga uspeva da nekonvencionalno razmišlja i bolje rešava slučajeve. Harald, njen partner s druge strane, poput Bodnijinog Rodea, navučen je na lek koji se daje vremenskim migrantima da bi lakše podneli adaptaciju i ima razorenu porodicu, kao uostalom i svaki pravi televizijski i filmski policajac koji slučajeve najuspešnije rešava kada je suspendovan.

Stoga ovde možemo govoriti o vešto iskombinovanim elementima "Nacije vanzemaljaca" i "Mosta" kao pripovedačkom kosturu i komentaru društvenih prilika postavljenom preko toga koji je svemu dao ključnu dimenziju svežine, pa i originalnosti.

HBO serijama nije svojstveno ovako direktno oslanjanje na uzore, ali Norveška je ipak periferija njihovog interesovanja i punu originalnost možemo očekivati pre svega od njihovih američkih produkcija.

Uostalom, kreatori ove serije osmislili su i "Lilihamer", norvešku seriju koja je među prvima, ako ne i prva, privukla pažnju na njihovu produkciju direktno se oslanjajući na "Sopranose", ne samo po konceptu već i po glumačkoj podeli koju je predvodio Stiven Van Zant, Gandolfinijev dugogodišnji partner u ulozi Silvija Dantea, ali i član Springstinovog pratećeg benda.

Dakle, njihov rukopis jeste baziran na prafraziranju superpoznatih uzora iz kojih crpe inspiraciju.

Neizbežni nastavak 

"Posetioce iz prošlosti" je proizveo HBO, dakle ovo nije norveška serija koja se tamo samo prikazuje i na špici je potpisan naš stari znanac Stiv Metjuz koji je operisao i po našem regionu u potrazi za serijama, iz čega je na kraju nastao "Uspjeh" Danisa Tanovića, solidna hrvatska seriju koju preporučujem ako je već niste gledali.

Dok je u "Uspjehu", završna epizoda bila najslabija u pogledu scenarističke postavke i "Posetiocima iz prošlosti" je krajnje samouverena jer se završava kao da je druga sezona ove serije neizbežna.

Ipak, ostaje da vidimo kako će ova serija proći pred američkom publikom i kritikom i da li će postići međunarodnu popularnost kao "Most", i prodavati licencu za rimejk.

Premisa ove serije i likovi su svakako valjano postavljeni i višesezonska sudbina deluje održivo.

Međutim, ova serija će biti na visokom nivou samo ako bude uspela da očuva nivo svojih društvenih uvida i humorističke dekonstrukcije političkih procesa uporedo sa rutinskom žanrovskom postavkom.

Možda su glavni junaci ove serije ljudi iz prošlosti, ali njen najveći kvalitet je način kako komentariše naš savremeni svet.