Kritičari nemilosrdni prema Anđelini

Najavljena kao glavni događaj trećeg festivalskog dana 62. Berlinala evropska premijera filma U zemlji krvi i meda, rediteljskog prvenca Anđeline Džoli, privukla je veliku pažnju.

Nakon projekcije za novinare, održane dan ranije, na zaprepašćenje mnogih, čuli su se zvižduci i poneki sporadičan aplauz, što je bio nagoveštaj da će kritike filma biti osrednje ili loše.

Retki su bili komentari da je Džolijeva napravila ozbiljno i dobro ostvarenje.

„I dalje se trudim da razumem film, jer on je za mene čudno iskustvo... Neobična mešavina različitih načina pripovedanja i realnosti, čak i pseudo realnosti. Film počinje veoma grubo, a kada vidite prve znake rata, osećate se bolesno", rekao je filmski kritičar Jan Lumhold.

Prema oceni njegovog kolege Gunara Rehlina, problem u filmu mogao bi da bude to što su samo Srbi loši momci, a drugi dobri.

„Možda bi film dobio više da ima ravnoteže, ali ipak on je bolji nego što sam očekivao. Napet je, na momente i neprijatan za gledanje", objasnio je Rehlin.

„Film mi se uopšte ne sviđa, zato što je veoma veštački. Tako ga doživljavam na svakom nivou", ocena je filmske kritičarke Sunčice Unevske.

Ideja ostvarenja da se kroz priču o ljubavi Srbina i muslimanke u ratu prikažu sve strahote je ipak „upakovana" u holivudski stereotip, po kojem uvek jednu stranu čine dobri, a drugu loši momci.

U slučaju Anđelininog filma sve je, nažalost, maksimalno banalizovano i prikazano crno-belo, sa obiljem brutalnih scena. Vojska koja na svojim uniformama ima srpska obeležja čini u filmu najmonstruoznija dela od silovanja, bacanja bebe kroz prozor i ubijanja civila.

Uprkos tome što se na početku filma navodi da je Bosna i Hercegovina etnički najraznolikija zemlja u kojoj žive Srbi, Hrvati i Bošnjaci, nijedna druga vojska u filmu nije prikazana, osim nekolicine Bošnjaka koji su više organizovani u nekakvu gerilsku formaciju koja se suprotstavlja krvavom građanskom ratu, u kojem zločine čini, ipak, samo jedna strana.

Film U zemlji krvi i meda nema ozbiljne umetničke kvalitete. Rad sa glumcima jedna je od najslabijih karika filma. Odabrana tema za Anđelinu Džoli je suviše kompleksna, scenario pun nelogičnosti, dijalozi su površni, kao i pominjanje istorijskih činjenica s namerom da neke loše momke učini bar malo boljim. Sve u svemu jedna nezaokružena celina, koja na momente dobija i groteskne obrise, prenela je ocene filmskih kritičara posle novinarske projekcije u Berlinu novinarka RTS-a Sandra Perović.

Stranim kritičarima nikako nije jasno zašto se nakon dve decenije poznata glumica uhvatila tematike koja Amerikancima i ostatku sveta i nije preterano značila ni dok je rat na Balaknu trajao.

Glavna zamerka rediteljki je što je zanemarila patnje i drugih ratnih žrtava.

Na pitanje izveštača RTS-a iz Berlina, na konferenciji za novinare, o razlozima zbog kojih u filmu nije prikazana i druga vojska, da li je imala savetnike dok je pisala scenario i da li se broj od 50.000 Bosanki odnosi i na srpske i hrvatske žrtve u Bosni rediteljka je dala kratak odgovor.

„Reč je o svim ženama. Prema procenama Ujedinjenih nacija i Evropske unije, taj broj je 50.000, ali u životu i jedna silovana žena je previše. Ako pitate koju smo zaraćenu stranu predstavili, prikazali smo bosansku zaraćenu stranu. Ovo je umetnički, a ne dokumentarni film i trudila sam se da situaciju predstavim što realnije", objasnila je Džolijeva.

„Radnja filma se dešava u srpskom logoru i zašto očekujete da se vide uniforme svih zaraćenih strana?", upitao je glumac Rade Šerbedžija.

Dobiti ekskluzivni intervju sa Anđelinom Džoli ovog puta nije bilo teško. Ko god je platio 2.500 dolara dobio je petominutni TV intervju sa rediteljkom i ekipom filma. Imajući u vidu da je reč o loše snimljenom filmu, cena je ipak isuviše visoka.