„Posetioci” iz RTS-a na finalu Lige šampiona: Hablo Español

U prvom delu smo opisali kako je protekao dan u Bazelu i muke koje smo prošli da bismo krenuli ka konačnom odredištu – prestonici Francuske.

Autobus je bezbrižno klizio po asfaltu auto-puta A36/A6 od Miluza do Pariza, prilazeći usputnim stanicama. Na putu su nam bili gradovi Bezanson, Dižon, Okser… Majstor ga je motao u krivinama i na kružnim tokovima ne spuštajući nogu sa papučice gasa, što me je u nekoliko navrata dovelo u bliski susret sa prozorskim staklom.

Nedovoljno da se potpuno razbudim, za razliku od Matije kojem nije bilo previše udobno u sedištu. Ipak je preveliki za ovakav način putovanja. Iskoristio je tih nekoliko puš-pauza da izađe i kasnije mi trlja na nos kako je on obišao Dižon i Okser, a ja nisam. Pariz je bio sve bliži…

Negde oko 6 ujutru, dok smo prilazili parkingu u Bersiju, pred nama se ukazao jedan od najimpresivnijih gradova na starom kontinentu. Nous sommes arrivés!

Izlazeći iz ove autobuske katakombe kraj Sene, iz koje su kao kada zgazite u mravinjak hiljade ljudi različitih godina i nacionalnosti izmileli na svež vazduh Pariza, napravili smo plan da odmah odemo do Sen Denija i pokupimo akreditacije.

Sišli smo u metro koji, verujte mi, funkcioniše besprekorno. Šestica, četrnaestica, pa trinaestica i tačno u osam ujutru smo ugledali to čudo koje je već skoro tri decenije obeležje severnog dela grada.

Dan pred utakmicu u redu za akreditacije čekali su novinari, snimatelji, pomoćni radnici, fizikalci… Bili smo tako blizu i samo se nadali da, kada priđemo šalteru, neće biti nekih nepredviđenih situacija. Srećom, naši papiri su bili u potpunosti ispravni i to vredno parče plastike konačno se našlo na našim grudima.

"Hajde da pokušamo da uđemo na stadion, verovatno nas neće pustiti, ali barem da vidimo koji su ulazi za novinare i gde su nam pozicije", predložio je Matija dok smo išli ka kapijama.

Pet minuta kasnije, iako nismo smeli (pogledajte znak na fotografiji), gazili smo po travi terena na kojem će trčati najbolji fudbaleri Real Madrida i Liverpula. Stadion „Francuska” je bio potpuno otvoren, pripreme za finale Lige šampiona u punom jeku i novinarima je dozvoljen pristup gotovo svakom kutku ove grdosije sa 80.000 sedećih mesta.

Fotografisanje svega i sa svih pozicija potrajalo je neko vreme, nešto kraće pozivi kućama i zavitlavanje onih koji su bili ljubomorni ili navijaju za druge klubove. Podne je, srce je puno, uzbuđenje je počelo da raste, ali sada moramo i na suprotni kraj Pariza.

Ema, drugarica kod koje smo smešteni, živi u delu grada koji se zove Le Perreux-sur-Marne, žao mi je, ali ne umem da izgovorim na srpskom. U trenucima velikog umora i hladnoće, nazivali smo ga pariskim Mladenovcem ili Svilajncem, ali istina je da nije bio baš toliko daleko od centra.

Do njene kuće stiže se metroom broj jedan, vožnja traje dvadesetak minuta, a onda isto toliko vremena busevima 114 ili 210. Roditelji su joj trenutno na odmoru u Rumuniji, pa nam je učinila veliku uslugu i omogućila nam da se nekako smestimo.

Iskoristili smo petak posle podne da se osvežimo, odmorimo posle posete Bazelu i Švajcarskoj, i pripremimo za veliki dan, ali nismo verovali da će biti tako spektakularan.

Ako mogu da izaberem jedan razlog zbog kojeg nam je putovanje u Pariz bilo tako uspešno i zanimljivo, jeste to što nije bilo prevelikog mozganja i pravljenja dugoročnih planova. Oni su dolazili spontano i, čak i na naše iznenađenje, funkcionisali perfektno.

Kao veliki skauzer sa Karaburme, kolega i saputnik je dobio informaciju da će u popodnevnim časovima biti organizovano okupljanje navijača Liverpula u Vensenu i da će ih na koncertu biti više od 60.000. Dogovor je bio da malo obiđemo najpoznatije delove Pariza i potom se uputimo tamo.

Da će subota biti nezaboravna jasno je bilo odmah po kretanju – odlučili smo da iz metroa izađemo kod čuvene gradske većnice (Hotel de Ville) i, kako smo promolili glavu, nabasali smo na jednu od nekoliko Uefinih fan-zona.

Sve je vrvelo od navijača, pesme belih i crvenih neprekidno se orile, a veliki redovi napravili su se ispred zvaničnog butika. Cene robe nisu bile nimalo pristupačne – najjeftiniji su bili magneti koji su koštali 10 evra (odmah su rasprodati), privesci su bili 15 i više, šalovi 25, rančevi i majice po 35, dok su replike pehara išle od 15 do 45 evropskih novčanica.

Na trgu su bili postavljeni teren sa veštačkom travom, ogromna lopta za slikanje i gol sa rupama koje je trebalo pogoditi iz dva pokušaja. Deset godina treniranja fudbala nije pomoglo da budem uspešan – pripisaćemo to neadekvatnoj obući.

Poseban deo odvojen je za fotografisanje sa "ušatim peharom" ispred kojeg je, očekivano, bila najveća gužva. "Zmija" od nekih 200 metara uvijala se između ograda oivičenih staklenim vitrinama sa dresovima učesnika ovogodišnje Lige šampiona.

Ono parče plastike pokazalo se izuzetno vrednim jer smo, kao nosioci prava prenosa elitnog fudbalskog takmičenja, mogli da uđemo sa zadnje strane i opalimo nekoliko brzinskih fotografija. Organizatorima smo rekli da su nam potrebne za društvene mreže RTS-a, nisu imali razloga da sumnjaju u istinost i obezbeđenje nas je pustilo preko reda.

Di-džej se trudio da atmosferu održi na nivou, ali iskreno, nije imao potrebe za tim jer su se navijači dva kluba već dobro provodili. Pevanjem su nadjačavali ozvučenje, a koliko god da smo uživali u njihovom nadmetanju, vreme je bilo da odemo na koncert…

A, tamo – more ljudi sa crvenom sa obeležjima svih vrsta – dresovima, zastavama, šalovima, kapama, bakljama, dimnim bombama, loptama…

Veliki broj se već u ranim popodnevnim časovima okupio ispred kapija, hiljade litara piva je popijeno, neki su se popeli na obližnje spomenike i saobraćajne znakove. Sve ih je ujedinila ljubav prema Liverpulu i začuli su se stihovi:

We've conquered all of Europe,
We're never gonna stop,
From Paris on to Turkey,
We've won the f*cking lot!

Bob Paisley and Bill Shankly,
The Fields of Anfield Road,
We are loyal supporters,
We come from Liverpool!

Allez, allez, allez!
Allez, allez, allez!
Allez, allez, allez!
Allez, allez, allez!

Ulazak u ograđeni prostor ispred bine bio je podvig za sebe, a kada smo konačno stigli na glavni događaj, pomalo sam se razočarao. Okej, morali smo da dođemo malo ranije, ali uprkos dobroj atmosferi među navijačima, nisam očekivao tra-la-la pesme umetnika na akustičnim gitarama.

Očekivali smo nešto tvrđe, nešto jače i zato smo pokušali da uđemo u bekstejdž. Uz veliko samopouzdanje i dobru žvaku (kažem vam, Srbi će svugde naći neku foru), ne samo da smo uspeli, nego smo se ogrebali za koje pivo i završili na…

Da, na bini! Jer na ovom putovanju se ispostavilo da uspevamo sve što pokušamo (trebalo je Klop nas da ubaci u igru).

Ne bi me čudilo i da smo dobili priliku da zapevamo, ali je možda bolje što nismo. Ispred nas je u laganom ritmu skakalo tridesetak hiljada ljudi, a kada uračunamo one koji su još čekali da uđu, te one koji su pristizali sa svih strana, usudio bih se da kažem da je na kraju bilo više od očekivanih 60.000.

Treće pivo prekinula nam je organizatorka, tek nakon pola sata postala je svesna da ipak nemamo pravu akreditaciju i naložila nam da izađemo. Svakako je bilo vreme za pokret, našli smo put do stadiona i u 16 časova stigli u Sen Deni.

Oni najverniji okupirali su okolne prilaze, još nije bila velika gužva, a mi smo imali dovoljno vremena da pokupujemo suvenire, smestimo se i pripremimo za utakmicu.

Znate ono kad Baron u „Kenguru” priča kako je upoznao Batistutu u frizeraju. E, isto tako se osećam sada dok pišem ovih nekoliko redova…

- Ulazimo mi u pres-centar, kad ono tamo Zaneti!

- Havijer?

- Svega mi.

Sa nama, nažalost, nije bilo ono „ja reč, on reč… Que qosa”. Ostavio sam stvari, prišao mu dok drugi nisu ugrabili priliku i pitao ga za intervju, ali odgovor nije bio onaj kojem sam se nadao.

„Ne govorim engleski”, priznao je „el traktore” i morali smo da se zadovoljimo fotografijama. Barem u tom trenutku.

Sledećih deset minuta cupkao sam u svojoj stolici i nikako nisam mogao da se pomirim da je to – to.

„Brate, hajde da uradimo intervju na španskom!”, rekao sam Matiji.

Nije mu isprva bilo jasno kako sam mislio to da izvedem, ali smo uspeli da na Gugl translejtu prevedemo pitanja na španski jezik i ponovo mu prišli. Pristao je i prvi put u karijeri sam nekoga intervjuisao na jeziku koji nisu srpski i engleski.

Čovek koji je osvajao ovo takmičenje 2010. i važi za jednog od najboljih desnih bekova svih vremena prognozirao je pobedu Liverpula, što se nije dopalo Ivanu Zamoranu – tek tada sam shvatio da sedi prekoputa.

„Čuo sam te, k***in sine!”, viknuo mu je Zamorano i drugarski ga izvređao.

Čileanac je četiri godine nosio dres „kraljevskog kluba" i to ne u vreme kada je Real bio dominantan u Evropi. Jasno je bilo za koga je navijao u finalu.

Progovorio sam španski (hvala mom bratu Randuu i Kasandri), ali nisam imao mnogo vremena za kupljenje lovorika.

„Hajmo, ponesi telefon, video sam Robija", izgovara Jauković i kreće ka izlazu. Trčim za njim, pogledam udesno, gospodin Alesandro del Pjero sedi za stolom i razgovara sa nekim ljudima.

Jedan od tih „nekih" ljudi bio je Bili Kostakurta. Ne bih ga u životu prepoznao.

Krenuo sam da izustim da se uputimo ka njemu, ali je moj kolega već otišao. Sustigao sam ga, a kako u hodniku nismo našli željenog čoveka, vratili smo se u glavnu prostoriju. Tamo je, u separeu, sedeo Robi Fauler u društvu jednog novinara. Matija je, očekivano, želeo da odradi taj intervju.

„Ne mogu, ne smem da govorim za druge televizije”, otkrio je nekadašnji centarfor kluba sa „Enfilda”, ali se iskupio „ortačkim” razgovorom i fotografijama.

Nije kome je namenjeno, nego kome je suđeno – kaže srpska izreka. Tako je na kraju bilo u slučaju Del Pjera.

„Izvini, imaš li vremena za dva-tri pitanja o finalu?”, prišao sam mu malo nepristojno (nekada je to jedini način da uhvatite sagovornika).

„Druže, stvarno ne bih, svi me pitaju i ne bih baš ponovo da pričam”, iskren je bio legendarni „Pinturikio”.

Predstavio sam se, kazao da sam iz Srbije, spomenuo Dekija Stankovića i Dušana Vlahovića i tada je Del Pjero opravdao status gospodina kojeg „stara dama” obožava decenijama. Ustao je, krenuo da zakopčava sako i nasmejao se:

„Za Srbiju uvek imam vremena za dve-tri rečenice.”

Postavio se pred telefon i odmah me pitao da li ćemo razgovarati o Rolan Garosu koji se u isto vreme održava u Parizu. Ne možeš biti tolika legenda, pomislio sam i sledećih nekoliko minuta uživao u razgovoru sa 47-godišnjim Italijanom.

Puni te satisfakcije koju donosi dobro odrađen posao, a i činjenice da imate ekskluzive koje drugi nemaju, sledećih nekoliko sati proveli smo u pokušajima da dođemo do Matijinog „broja 1” – Stivena Džerarda.

Snimili smo ga kako na terenu sedi u improvizovanom studiju sa Riom Ferdinandom i Majklom Ovenom. Ove godine ga je angažovala televizijska stanica BT sport, jedan od lidera u takvim programima.

Oko zelenog pravouganoika je bilo mnogo bivših fudbalera, velikih zvezda, ali je za jednog navijača Liverpula Stivi Dži prvi i jedini izbor.

Pronašli smo način da ponovo dođemo do terena, tačnije jednog od tunela koji služi za unošenje opreme. Tamo smo imali svojevrsnu čast da osetimo loptu kojom će biti igrano finale. Momak iz obezbeđenja nam je dozvolio da je uzmemo u naručje i fotografišemo se, pošto je bila njegova odgovornost do zvaničnog iznošenja na travnati tepih.

Interesantno je da je „Adidas” dizajnirao posebnu loptu za taj događaj i da se ona, za razliku od svih prethodnih, neće naći u slobodnoj prodaji.

Bele je boje, sa svetlosivim zvezdicama, i ima ispisanu reč „mir” na engleskom i ukrajinskom jeziku. Svedenog je dizajna, nećemo je više viđati na fudbalskim utakmicama jer je ideja da kao takva predstavlja snažan apel za prekid ruske invazije na Ukrajinu.

Što se naše „misije” tiče, potvrda da smo na dobrom mestu bio je čovek iz obezbeđenja, koji je u stopu pratio Džerarda prethodnih dana. Drugi je bio dolazak Stivena Makmanamana, ali ni on nije smeo da priča.

Mi smo, za svaki slučaj, već namestili svetlo na telefonu zbog mračnijeg okruženja i čekali. Srećom, čekanje nije potrajalo.

Tačno sam kod Matije video promenu na licu kada je od terena krenula neka gužva. Pojavili su se „na horizontu” prvo Rio i Oven, a za njim i sadašnji menadžer Aston Vile.

Svestan si da ti prilazi neko drugačiji, pokušavaš da iskoristiš svoju poziciju i sada, potpuno pristojno i ljudski, kolega ga pita da kratko porazgovaraju. Nažalost, odgovor je bio isti kao sa Faulerom.

„Ne mogu da pričam”, odbrusio je i nastavio užurbano korakom, ne želeći da nam omogući ni zajedničko fotografisanje.

Brzo su ih sve iz obezbeđenja sproveli u deo u kojem ni akreditacije nemaju nikakav značaj. Da znate da to nije poslednji put da smo videli Džerarda te subotnje večeri, samo smo tada mi bili mnogo raspoloženiji.

Dok sam postajao svestan da oni sada od televizija verovatno zarađuju i više novca nego tokom igračkih karijera, jer ko bi osim monstruoznih ugovora mogao da zabrani jednom Džerardu da kaže bilo šta, bilo mi je žao Matije koji je toliko iščekivao susret sa idolom. Razumite ga, čovek je u tri ujutru pisao pitanja za intervju.

Nije prošlo baš najbolje, ali je utehu našao u tome što je utakmicu mogao da prati iz „kopa”, nadaleko poznate navijačke tribine Liverpula.

Bio je u samom centru, nekih pet-šest redova od terena, dok sam ja ostao da, u društvu Del Pjera, Đovanija van Bronkhorsta, Dirka Kajta i drugih, gledam iz novinarske lože.

Utakmica je iz poznatih razloga kasnila, dobro je poznato i kako je završena, ali verujem da smo obojica uživali.

Nije Matija imao priliku da se raduje tituli voljenog kluba i, prema sopstvenom priznanju, samo mu je to nedostajalo da mu prethodni vikend bude najlepši u životu. Ipak smo prvi put u životu prisustvovali spektaklu zvanom finale Lige šampiona.

Sadržajnih petnaestak sati je bilo iza nas, polako smo počeli da se pakujemo i razmišljamo kako da stignemo do kuće. Krenuli smo napolje puni utisaka, ali nismo previše razgovarali.

Mislio sam da ćemo ih sabirati u putu ili eventualno kada stignemo u smeštaj. Grdno sam se prevario, brzo smo iz „Posetilaca” uskočili u jedan od romana Eriha Marije Remarka...

Nikola Đukić (NikolaDjukic43)