Tara protiv Austrije: Alpske babe i zaovinske žabe

Što li sam mu se toliko zamerio? Kako uporediti zimovanje i letovanje, Austriju i Srbiju, Kaprun i mondenski Cel am Ze sa Račanskom Šljivovicom, Sokolinom i Zaovinama... Što bi se reklo - babe i žabe. Alpske babe i zaovinske žabe ili obratno, svejedno je.

Odavno sam imao želju da obiđem Taru, ali uvek sam bio preglasan od strane većinskog dela našeg kućnog saveta koji je za leto radije birao grčko more. Slobodnih dana za obe destinacije nikada nije bilo dovoljno. 

A onda je došla ova pandemija. Prvo nasumični pa obavezni PCR testovi, dvonedeljni karantini, pa potpuno zatvorene granice. Prvi talas, prvi pik, drugi pik, kao na NBA draftu. Uglavnom, umesto talasa Egejskog ili nekog drugog mora, leta 2020. zapljuskuju nas talasi Kovida-19.

Još pre nego što su granice postale potpuno zatvorene, iz predostožnosti i teška srca otkazah još zimus rezervisan studio na Sitoniji. Leto u Beogradu kreće punom snagom. Asfalt isijava toplotu. Broj obolelih ponovo počinje da raste. Na redu je drugi krug Korona drafta. Već mesecima smo u samoizolaciji. Socijalna distanca. Izlazak iz stana samo kada je baš neophodno.

Čini mi se da je rastojanje između zidova u stanu sve manje a plafon sve niži. Javlja se teskoba, nedostaje mi vazduha.  Krajnje vreme za bekstvo iz grada. Sa tv ekrana više puta u toku dana čujem džingl „Ne znaš gde ćeš, reći ću ti ja...."  Ti ćeš da mi kažeš?! Ovo leta Tara je konačno dočekala svojih "pet minuta".

Kreće potraga za smeštajem. Iznenadio me je izuzetno skroman broj smeštajnih jedinica koje primaju kućne ljubimce. I to na selu, na planini. Eto prvog poređenja sa Austrijom. Tamo je bilo mnogo lakše naći smeštaj koji bi primio i vašeg psića.

Sa kućnim ljubimcem ili bez njega - slobodnih kapaciteta na Tari više nije bilo. Sve je već rezervisano do polovine septembra. Nešto se još moglo pronaći na Zlatiboru ali to sam ostavio samo kao krajnju opciju. Hoću Taru i tačka.

Dve nedelje sam svakodnevno posećivao sve poznate internet lokacije koji prezentuju ponude smeštaja za iznajmljivanje. Početak godišnjeg odmora se već opasno približio a meni je stalno izlazila poruka „Žalimo, ali smeštaj za koji ste zainteresovani nije slobodan u zadatom periodu, pokušajte sa promenom termina"  Objasni ti to našoj administrativnoj službi koja je već otkucala, zavela i izdala rešenje o godišnjem odmoru.

I onda konačno... Upornost se isplatila. Verovatno usled nečijeg otkazivanja, pojavila se kućica na Sokolini u terminu koji mi odgovara, i uz to prima kućne ljubimce. Devet noći. Sutradan se pojavljuju i 4 slobodna noćenja u Račanskoj Šljivovici. Nisu baš oduševljeni kućnim ljubimcem ali sam uspeo da ih ubedim da moj psić briše noge o otirač pre ulaska u kuću, govori tečno tri jezika i zna da svira klavir.

Osim toga što sam imao ludu sreću da pronađem slobodan smeštaj, još luđe je to što su obe kuće zadržale cene od ranijih godina.  Sasvim očekivano, zakoni tržišta i odnos ponude i tražnje su počeli da deluju i u našem seoskom turizmu. Pandemija i zatvorene granice uputile su turiste na domaće destinacije. Cene su porasle do nivoa smeštaja na Egejskom moru u špicu sezone.

Kod mojih domaćina to nije bio slučaj.  Pretpostavljam da je tajna je u tome što su u pitanju porodice koje žive na Tari i osnovna delatnost su im poljoprivreda i stočarstvo. Turizam im predstavlja samo sporednu aktivnost. Verovatno od silnih obaveza oko branja malina, košenja sena i muže krava nisu stigli da isprate tržišne trendove. A možda su bili i dovoljno mudri da pridobiju gosta koji bi poželeo da se vrati, umesto da ga „ošišaju" sad pa ko zna kad.

To što naši domaćini nisu bili profesionalni turistički radnici nije bila mana već prednost. Smeštaj je bio udobniji i prostraniji od ogromne većine apartmana i studija na morskoj obali u kojima sam do tada boravio.  Uz to, domaćini iz Račanske Šljivovice su nas nesebično snabdevali tek ubranim malinama, jajima, svežim sirom i kajmakom i odličnom domaćom rakijom.

Moja tinejdžerka je doživela ne malo iznenađenje kada je videla kako žumance može da bude crveno a ne bledo žuto, dok za gustu belu tečnost, koju smo joj na prevaru poturili da popije, još uvek ne veruje da je u pitanju bilo mleko a ne smućkani milk šejk.

Prva četiri dana provedena na Tari protekla su u laganim šetnjama po okolini i privikavanju pluća na čist i oštar planinski vazduh, kardio-vaskularnog sistema na promenu nadmorske visine, očiju na nepregledno zelenilo, ušiju na tišinu povremeno prekinutu cvrkutom ptica.

Kada je došlo vreme da napustimo kućicu u Račanskoj šljivovici naši domaćini su bili zauzeti branjem malina i jednostavno nisu imali vremena da preuzmu ključeve, provere da li je u kući sve u redu. Telefonom su nam poželeli prijatan nastavak odmora i poručili da ključeve ostavimo ispod...  Zar ste stvarno mislili da ću vam otkriti tajno mesto?  Poverenje! Davno zaboravljena kategorija u mestu gde živim i gde me ni dve brave i tri katanca ne čine bezbrižnim.

Naša sledeća destinacija bila je Sokolina. Planinska visoravan udaljena svega 5 kilometara od Račanske Šljivovice i malo skrajnuta od glavnog puta. Brvnara u dubokoj, gustoj šumi, toliko zabačena da do nje nije mogao da prodre telefonski signal ni jednog operatera mobilne telefonije.

U vremenu kada se u svetu, pa i kod nas, vode oštre polemike oko uvođenja 5g mreže, ovde su srećni kada telefon uhvati 2G signal. Umesto sms-ova, interneta i elektronske pošte poruke prenose medvedi, o čijem prisustvu u komšiluku obaveštavaju uredno postavljene table sa upozorenjem da se kroz šumu ide uz poseban oprez.

Tek nekih 500 metara od kuće, na obližnjem proplanku, bilo je moguće uhvatiti slab signal mobilne telefonije. Taj smo proplanak prozvali telefonskom govornicom jer su svi gosti iz okolnih vikendica tu dolazili u pokušaju da ostanu u kontaktu sa ostatkom sveta.  

Prilikom neke od tih telefonskih seansi tu smo upoznali i jednog beogradskog tinejdžera koji je na pitanje da li je prvi put ovde odgovorio:  "Nadam se i poslednji" Što bi rekli njegovi vršnjaci - smorio se načisto.

Naša tinejdžerka je ovaj beg u divljinu prihvatila iznenađujuće dobro. U večernjim satima smo odgledali celu seriju "Grlom u jagode" sa ponete DVD kolekcije, pročitala je romansiranu biografiju Van Goga "Žudnja za životom" i naučila da svira na gitari desetak novih pesama. 

Neočekovano, nju je nedostatak interneta pogodio mnogo manje nego mene. Prvih dana sam bio prilično nervozan zbog činjenice da bi mogli da me kontaktiraju sa posla a ja nedostupan. Tek kasnije sam se opustio i u potpunosti prepustio čarima planine.

Za razliku od Sokoline, u Cel am Ze-u je telefonski signal bio odličan ali su cene rominga bile manje odlične, pa je rezultat u krajnjem ishodu bio isti. Ipak, prednost je bila u tome što smo mogli da komuniciramo putem interneta.

Turistima su na Tari najpoznatije lokacije Kaluđerske bare, Mitrovac i Zaovine. Ali ni manje poznata Sokolina nije bez svojih čari, naprotiv. Na samoj visoravni se nalazi sjajan vidikovac „Sokolarica" sa koje se pruža pogled na kanjon Rače i Račansku Šljivovicu, dok iz dubine kanjona dopire huk planinske reke. Nimalo ne zaostaje za mnogo poznatijim vidikovcem „Banjska stena" koji je prepoznatljiv motiv u prospektima koji promovišu Taru.

Takođe, sama visoravan je ispresecana brojnim šetnim stazama kroz šumu, koje nisu previše zahtevne čak ni za one sa slabijom kondicijom. Jedna od njih vodi i do vidikovca „Osluša" sa kojeg se pruža pogled na Bajinu Baštu, Drinu i Republiku Srpsku.

Tokom svakodnevnih dugih pešačkih tura imali smo povremene susrete i sa pojedinim primercima faune ovih predela, uglavnom lisicama i divljim zečevima. Medvedi su bili indisponirani ili su možda samo poštovali preporuke o držanju distance, posmatravši nas negde iz prikrajka sa bezbedne udaljenosti.

Prošlog leta smo, kao poklon za punoletstvo našoj tinejdžerki, upriličili obilazak antičkih lokaliteta na Peloponezu, prešavši za dve nedelje skoro 3.000 kilometara. Sa te "Odiseje" sam se vratio umoran od stalne promene mesta boravka, vožnje dugih relacija, vrućine, panične jurnjave od antičkih iskopina do plaže i nazad. U želji da se što više vidi, što više obiđe, jer tu smo „sad pa ko zna kad".  

Od Tare sam očekivao nešto sasvim drugačije. Miran odmor i opuštanje za telo i dušu. Ah, ali, avaj... kako sam se prevario. Nisam računao na probuđeni avanturistički i sportski duh moje životne saputnice, kojoj sam zbog njene istrajnosti i lakoće kojom je krstarila planinom nadenuo nadimak „Mojca".

Problem je bio u tome što ja baš i nisam bio idealan izbor na kastingu za ulogu Kekeca. Naime, sticajem okolnosti stanujem blizu radnog mesta i već godinama su moje pešačke relacije maksimalno 2-3 kilometra dnevno, uključujući i večernju šetnju kućnog ljubimca. Eventualno koja stotina metara više, ako se na pola puta do posla setim da sam zaboravio naočare.

Međutim, Mojca nije marila za moje loše kondicione pripreme niti je uzimala u obzir tek prekinuti četvoromesečni karantin. Ništa ispod prepešačenih desetak kilometara dnevno za nju nije bilo dovoljno dobro. Pokušao sam da joj sa telefona obrišem aplikaciju koja meri pređene korake i kilometražu ali je prokleti Android uporno odbijao da to uradi.

Kruti, strogi ali pravični Her Peter i Frau Helga iz mog prethodnog teksta su se pokazali kao mačji kašalj za moju nepokolobljivu Mojcu. Za razliku od naših austrijskih domaćina koji su nas ujutro postrojavali zbog pogrešno sortiranog otpada, Mojca nas je postorojavala radi jutarnje fiskulture i zagrevanja za pohode koje je planirala tog dana. Ako bi neko tokom tih "šetnjica" slučajno posustao i malo zaostao, ona bi se vraćala na kraj kolone sa motivacionim povicima: Šnel, šnel!

Najveći izazov, ispostavilo se,  bila je poseta manastiru Rača i izvoru Lađevac. Ovi lokaliteti su bili udaljeni od našeg smeštaja svega 8 km, ali trebalo je i vratiti se, i to uz strme obronke Tare. Jedva smo ubedili Mojcu da bi to bio prevelik poduhvat i za ljude sa mnogo boljom kondicijom. Zato smo odabrali da do manastira siđemo kolima a onda šetnom stazom, koja je okarakterisana kao lagana, dođemo do Lađevca.

Početak pohoda je obećavao. Staza je bila najlepša i najlakša od svih koje smo do tad iskusili. Išla je kroz debelu hladovinu, ravan predeo ispresecan rečnim tokom, brzacima, slapovima, odmorištima, planinskim izvorima. Toliko sam se opustio da sam zadovoljno počeo da pevušim „Ala je lep ovaj svet, ovde potok onde cvet..." 

A onda je pesma utihnula. Putokazi na stazi su pokazivali da moramo da skrenemo u planinu, na veoma strme obronke obrasle šumom. Uskoro staze više nije bilo, samo su oznake po drveću govorile da smo na pravom putu. Da li smo? Možda se neko igrao sa naivnim turistima i nasumučno crtao oznake po drveću.

Probijanje kroz netaknutu divljinu bilo je dodatno otežano time što je prethodna dva dana padala obilna kiša pa je proklizavanje nogu u neadekvatnoj obući bilo neminovno. Čak je i nepokolebljiva Mojca bila spremna da odustane, ali smo ipak svi zaključili da je šteta da ovoliki trud propadne i ne vidimo slapove Lađevca. Poslednju deonicu smo prešli praktično četvoronoške, držeći se za razgranato korenje drveća koje je virilo iz zemlje.

Blatnjavi, zadihani i iscrplljeni konačno pronalazimo vrelo Lađevac. Vredelo je. Minijaturna Plitivička jezera. Osveženje u svežoj planinskoj vodi. Nedugo zatim, iz drugog pravca, začusmo glasove. Grupa mladih je dolazila ka izvorištu sa sasvim druge strane, vesela, odmorna, razdragana.

Njihov „vođa puta", koji je očigledno bio iz tog kraja, nije mogao čudom da se načudi kad je čuo da  smo išli putem kroz šumu. Ispostavilo se da je nedavno došlo do odrona sa planine i da je poslednji deo šetne staze zatrpan i nedostupan, pa je kao alternativa obeležena nova trasa, za one najhrabije i najupornije.

Pomenuta grupa je došla kolima, asfaltnim putem koji nama nije bio poznat, a seže do svega par stotina metara od izvora. Naravno da smo za povratak izabrali nešto duži put asfaltom, odbivši velikodušnu ponudu naših novih poznanika da nas kolima prebace do manastira Rača. Bilo je to pitanje planinarske časti i samopoštovanja.

Koliko je ovaj pohod bio naporan svedoči činjenica da je naš pas na kraju prvi posustao. Legao je pod hladovinu nekog bora i odbijao da krene dalje. Na kraju ga je Mojca junački iznela na rukama taj poslednji kilometar, koliko nas je delilo od mesta gde smo parkirali automobil.

Mislio sam da će 14 dana na Tari biti dovoljno da celu planinu obiđemo uzduž i popreko. Ispostavilo se, međutim, da smo okrznuli tek deo ove lepotice. Račansku šljivovicu, Sokolinu, Oslušu, uz krug oko Zaovinskog jezera i kratko kupanje u njemu.

Kaluđerske bare i Mitrovac smo obišli samo radi nabavke namirnica, izbegavši duže zadržavanje jer je tamo koncentracija turista bila nešto veća nego što nam je to prijalo u vreme pandemije. Glavne turističke atrakcije ovog (k)raja - Perućac, Kremna, Mokru goru, Šargansku osmicu, posetu Višegradu, ostavili smo za neku drugu priliku.

Kad sve saberem i oduzmem, od tih silnih šetnji po planini sam se toliko umorio da se nikada bolje nisam odmorio.  Rani odlazak na spavanje i još ranije ustajanje, čist vazduh, domaća hrana, povratak prirodi.

Sumnjam da će moj kućni savet ikada dati apsolutnu prednost planini nad morem, ali verujem da ćemo narednih godina, i ako ne bude pandemije, smanjiti broj dana na moru kako bi otvorili prostor za bar kraći boravak na Tari. "More je provod, more su koke..." ali na Tari je odmor. Je li tako Moke?

Naš kućni ljubimac je posebno uživao u slobodnom tumaranju šumom a najveći doživljaj u njegovoj dosadašnjoj karijeri predstavljao mu je susret sa stadom ovaca na putu Kaluđerske bare - Mitrovac.  Bio je prosto ushićen. Dva ovčarska psa su vešto sprovodila stado sa jedne na drugu stranu asfalta dok se u našem patuljastom nemačkom šnauceru nije probudila želja da postane škotski ovčar.

Kako smo vozili sa otvorenim prozorima, u želji da što više upijemo mirise šume, naš pas je to vešto iskoristio da iskoči iz kola i priključi se teranju ovaca. To se naravno pretvorilo u njihovo rasterivanje svuda po putu.  Jedva smo ga nahvatali uz obećanje da će dobiti lentu počasnog ovčarskog psa drugog reda, samo da ostavi ovce da mirno nastave svojim putem, dok su nestrpljivi vozači iz kolone koja se stvorila iza nas već počeli da negoduju i trube.

Da ne bih potpuno promašio zadatu temu, probaću za kraj da izvedem par blic poređenja između baba i žaba, odnosno zimovanja u Austriji i letovanja na Tari.

Zimovanje ili letovanje? Znam puno ljudi koji se stresu pri pomisli na zimu. Postoji ipak i ona manjina koja bi menjala 2 letovanja za jedno zimovanje.  Što se mene tiče, srećnik je svako ko može da priušti bekstvo iz grada bilo gde i bilo kad. U sadašnjim okolnostima 4 ara placa u Krčedinu se čine vrednija nego jedna sedmica na LOTO-u i dva krstarenja Mediteranom.

U čijem dvorištu je travnjak lepši? Zelena je alpska trava, al zelena je i trava doma moga.

Mondenski Cel am Ze ume da zaseni svojom arhitekturom, ali i nešto skromnije tarske brvnare vas neće ostaviti ravnodušnim. Saobraćajna i komunalna infrastruktura su, očekivano, razvijeniji u Austriji, zbog višeg standarda i duže turističke tradicije ali ne može se reći da će vam na Tari baš biti neophodna podrška Gorske službe spasavanja. Biće dovoljno da pogledate emisiju "SAT" i njihovu patrolu do Tare.

Na Tari sam uspeo da otkrijem samo jednu benzinsku pumpu i svega tri manje prodavnice - jednu na Kaluđerskim barama i dve u Mitrovcu. Naravno da ne mogu da se takmiče sa supermarketima koji se mogu naći u austrijskim turističkim destinacijama, ali zato u pomoć priskaču vaši širokogrudi domaćini sa svojim bogatim asortimanom proizvoda, po više nego povoljnim cenama.

Bez obzira da li je reč o letovanju ili zimovanju, u austrijskim planinskim gradićima i selima moguće je naći razne zabavne i kulturne sadržaje. Čak i ako niste skijaš na raspolaganju su vam termalni bazeni, vožnja psećim zapregama, panoramska vožnja žičarama, hodanje na krpljama.  Leti se možete zabaviti uz tobogane na šinama, spuštanje kartingom niz planinu, u avantura parkovima, bazenima...

I Tara naravno ima svoju ponudu, ali mi se čini da morate da uložite malo više truda da bi ste je otkrili. Hotel Omorika poseduje zatvoreni bazen, kuglanu, salu za bilijar i stoni tenis.  Na Kaluđerskim barama postoji i konjički klub, dok Zaovinsko jezero pruža mogućnosti za kupanje, pecanje i vožnju kanuom. Organizuju se i splavarenja Drinom kao i krstarenja brodićem do Višegrada.

Iz moje kratke posete Austriji sam zaključio da su ekologija i reciklaža duboko usađeni u svest tamošnjeg stanoviništva, verovatno uz izvesnu pomoć zakonodavca. Svaka kuća poseduje nekoliko kanti za različite vrste otpada, uz njegovo obavezno sortiranje.

Na Tari su to obično jedan ili dva kontejnera na ulasku u naselje ili na važnijim raskrsnicama, koji se ipak uredno i na vreme prazne. Bez obzira na nikad veći broj turista na planini, ipak nisam primetio odbačeno smeće ni po naseljima ni po šumi, mada korpe za otpatke i kontejneri nisu baš na svakom koraku.  Posetioci su izgleda, zadivljeni netaknutom prirodom, shvatili da treba takva i da ostane.

I u austrijskom i u srpskom planinskom selu će vam se svaki prolaznik uredno javiti. Kada prevaziđete prvo iznenađenje, počećete vi njima da se prvi javljate.

Na kraju, napravio sam i računicu po kojoj me je put do Cel am Ze-a i natrag koštao koliko i 7 noćenja na Tari. Da li ću ponovo pohoditi spektakularne Alpe. Voleo bih, ali ne verujem. Što sam stariji kilometri su mi nekako sve duži i duži.  

Povratku na, jednako uzbudljivu, Taru se nadam i to što pre. Ako cene smeštaja ostanu pristojne i u skladu sa našim standardom, i ako planinu ne zadesi eventualni talas divlje gradnje. Ako sačuva svoju autentičnost i netaknutu prirodu.

Toliko o poređenju baba i žaba. Što se tiče tih zaovinskih žaba... Možda se neka od njih, kao u bajci, jednom i pretvori u lepog princa pa se u njega zaljube i babe i sve ostale žabe. Austrijske, švajcarske, italijanske, slovenačke...

U ostalom, čitava Tara i predeo oko Zaovinskog jezera deluju toliko bajkovito da se čudim kako već nisam sreo nekog princa za kojim kroz šumu jure pretendentkinje na titulu princeze, sa planinarskim štapovima u jednoj i bidermajerom u drugoj ruci.