Ne predajemo se Trampu i ne nazivajte nas Eskimima – Grenland (drugi deo putopisa)

Moj drug Nanurđuk se zapravo zove „zvezda“ ili Zvezdar, a sa nama su u lokalnom pabu, koji nam je pivo naplaćivao desetak evra po krigli i prilično zaradio na našem trkeljisanju političke situacije, bili još i Kumaglak, Terhoronianhen, Tekeitsertok i Tukutok. 

Ako bismo preveli njihova imena na srpski, onda su sa mnom za stolom sedeli „Onaj prekriven oblacima“, „Onaj prekriven snegom“, „Bog lova“ i „Darežljivac“. Svi su se složili sa Nanurđukom (Zvezdarom) da njih uopšte ne zanimaju ni Daleka Danska, niti još dalja im (u mislima, ne i geografski) Amerika, kao uostalim ni bilo koja druga zemlja na svetu.

Njih zanima samo njihov „Kalalit Nunat“. Kolonizacija i evrocentrizam toliko su jaki da malo ko u svetu danas zna da Grenland nije Grenland, već je od kada je sveta i veka ljudima koji tu žive – Kalalit Nunat (zemlja Kalalita).

Pravda i promene su spori ali neminovni. Tako polako izlazi iz upotrebe zapadnjačka reč Eskim koja vodi poreklo od reči za one koji jedu živo meso, a koju puno meštana smatra uvredljivim. Sada se skoro isključivo koristi reč Inuiti koja označava čoveka, dakle slično rečima Ciganin i Rom. 

Zastave Amerike vijorile su se gde god da sam pogledao. Neposredno pred moj dolazak na ovo džinovsko ledeno ostrvo, američki predsednik je izjavio da bi ga on radio kupio. Kako sam dugo leteo, ko bi mogao da bude siguran da se u međuvremenu nije nešto promenilo? Možda je ovo sad ledeni Trampland? Moji inuitski prijatelji brzo su me razuverili.

Malo među turistima, većim delom sa Inuitima i među fokama 

Arktik me je oduvek privlačio. Ali ne na isti način kao druga mesta na planeti; više kao putovanje u nestvarno. Sa fotografija je već bilo jasno da je predeo nestvaran, da je klima teška, i da putovanje u ovaj deo sveta zahteva pravu ekspediciju. Imao sam sreće a prilika se sama pojavila. Preko prijatelja, naučnika, organizovao sam sopstvenu ekspediciju. Malo sam bio među naučnim svetom, malo među turistima, a većim delom sa Inuitima i fokama, sa ledenim morem sa jedne strane i ledenim pokrivačem sa druge.

Grenland me je svakog dana iznenađivao i učio. Veoma malo se o njemu može saznati, pre nego što se na taj led i tlo, na tu zamrznutu vodu, kroči svojim stopalima. Teško je u tekstu preneti svež dah ledenog vazduha, Sunce koje obasjava ali slabo greje, život koji se prilagođava i zbog kojeg se čini da nikakav drugačiji svet van ovog ledenog i ne postoji. 

„Naše ostrvo je najveće ostrvo na svetu. Od naših dva miliona kvadratnih kilometara, više od osamdeset odsto je prekriveno ledenim pokrivačem koji se formirao više od sto hiljada godina. Zato, ko ne upozna naš led, ne poznaje ni nas, ni našu zemlju i džabe je dolazio", kaže mi Nanurđuk.

„Beli, čvrsti, snežni prekrivač na pojedinim mestima debeo je i po četiri kilometra“. Upitao sam da li je siguran, da li je zaista moguće da se led prostire četiri kilometra u visinu?! „Naravno! Pa došao si na Kalalit (Grenland)!“

„Koliko mislite da bi koštao Grenland?“, pitam svoje društvo Inuita. Do pre nekoliko dana bili bi iznenađeni i duboko uvređeni ovim pitanjem. Od kada ceo svet bruji o tome kako je Trampu malo Amerike, pa bi da pazari i Grenland, ovo pitanje je postalo često i uobičajeno. Kao i letargični odgovor koji sam dobio: „Neke stvari nisu na prodaju. A nekim ljudima je sve na prodaju“.

„Jasno mi je da ga vi ne biste prodali ni po cenu života. Ali, ako zamislimo da neki grenlandski Tramp nudi američkom Trampu dobru nagodbu, o kojoj sumi bismo razgovarali? Da li je uopšte to moguće izračunati?!“

„Pa oni su nama nudili još 1946. godine 100 miliona dolara, što bi danas bilo oko jedna i po milijarda..." kaže Nanurđuk.

„Naravno, svetski banditi uvek žele da sve kupe ispod cene!“ komentariše besno Tekeitsertok (Bog lova). „Čitao sam da bi realna cena bila 30 do 70 milijardi dolara. Samo mi nije jasno ni šta bi oni radili sa nama i našim Grenlandom, niti šta bismo mi radili sa njihovim parama“, kaže Terhoronianhen (Onaj prekriven snegom).

„Verovatno bismo ponovo, i to vrlo brzo, izvršili trampu u suprotnom pravcu, mada nije nemoguće da bismo mi onda i trostruko platili samo da dobijemo našu zemlju nazad“, kaže Tukutok (Darežljivac).

„I Kinezi su zainteresovani...“, dodajem ja ulje na vatru.

„Kinezi nisu toliko blesavi da kupuju sneg i led i žive ljude. Ne znaš sa čim je teže izaći na kraj a i takve trgovine bi trebalo da su stvar prošlosti. Oni bi želeli da grade luke i drugu infrastrukturu. Da nam daju kredite, uposle svoje radnike, pa na nama duplo zarade. To mi se, ipak, čini poštenije...“, komentariše Kumaglak (Onaj prekriven oblacima).

Široka autonomija 

Već sam pomenuo da je na Grenlandu sve skupo, a to pored pivopija najbolje znaju Danci pod čijim suverenitetom se ovo, najveće ostrvo na svetu, nalazi. Čak devet hiljada dolara po čoveku, pet stotina miliona dolara godišnje Danska uplaćuje u budžet Grenlanda! Zašto? 

Danci tvrde da je nezavisnost Grenlanda za sada nemoguća a u to su, propagandom i višedecenijskim ponavljanjem jednog te istog, ubedili i Inuite. Tvrde da bi Grenland, bez danske pomoći, odmah bankrotirao, što je možda i tačno ali da se čekalo da svaka zemlja prvo postane samoodrživa, pa tek onda nezavisna, tri četvrtine država ne bi postojalo. Postavlja se pitanje i zašto su onda Danci priznali nezavisnost samoneodrživog Kosova kada je to razlog da ne daju nezavisnost Grenlandu?

Pošto su grenlandsku ekonomiju napravili Danci, ona je tako formirana da je zavisna od Danske i da ne uvažava ni potrebe ljudi ni teritorije. Na primer, nafta za celokupnu grejnu sezonu dovozi se iz Danske. Možda bi praktičnije bilo dovoziti je iz SAD? Ili naći drugačiji način da se ljudi greju zimi. Preživeli su hiljadu godina bez Danaca, da li je zaista moguće da bi svet stao bez njih?

Pitanje nezavisnosti je teško i kompleksno.  Danci su prethodnih decenija, posle mnogo inutiske borbe, Grenlandu povećavali autonomiju. Grenland je prvi put dobio šačicu prava 1979. godine, da bi 2008. godine na referendumu bio izglasan Zakon o samoupravi. Sada je Grenland „široka autonomija“, štaviše, mogao bi se uklopiti u srpski san „više od autonomije, manje od nezavisnosti“.

Od 2009. godine građani Grenlanda postepeno preuzimaju sve više ingerencija a lokalna vlada upravlja policijom, školstvom, zdravstvom, sudstvom, privrednim pravom, industrijom, rudarstvom i mnogim drugim sferama dok se Danska i dalje zvanično brine o monteranom sistemu, spoljnoj politici i bezbednosti. Ovo je očigledno privremeno rešenje, jer Danci nisu zadovoljni što uplaćuju toliki novac onima koji bi da se otcepe, a Inuiti, mada zahvalni za novac i ubeđeni da bi bez tih donacija propali, ipak u dubini duše žele nezavisnost i ni po koju cenu se tog sna ne mogu ratosiljati.

Zanimljivo je da i Danci koji duže borave na Grenlandu brzo postaju pobornici nezavisnosti i čak glasnije i hrabrije o tome govore. Gde su u toj celoj priči Amerikanci? Kao u uvek – u svojim vojnim bazama. Na krajnjem severu Grenlanda nalazi se njihova baza Tule.

Blesavost u koju ne verujem 

„Amerika je od Danaca već pazarila teritorije i ljude: 1917. godine su od njih otkupili današnja Devičanska ostrva u Karipskom moru. Amerikanci su prvi put razmatrali da nas kupe još 1860. godine, a Hari Truman je Dancima 1946. godine prvo nudio da zamene Grenland za deo Aljaske bogat naftom a zatim im je ponudio 100 miliona dolara“, podsetio me je još jedanput moj prijatelj.

„Da li je Tramp zaista toliko blesav da ne zna da niste za prodaju?“ upitah. „U njegovu blesavost ne verujem! Možda on samo tako trguje. Možda će Danska, sad kada se naljutio jer ne želimo sebe da mu prodamo, morati da mu učini ustupke, za koje će možda tek naši unuci saznati... Na severu se nalazi velika američka vojna baza za koju nam ne plaćaju ni cvonjka! A ta baza glavni je njihov centar za održanje vojnog balansa na Arktiku“... Tako pričaju Inuiti o gorućoj temi koja je poremetila mir i spokoj mora i beskrajnih prostranstava leda. Ni krivi, ni dužni, u krajnjoj liniji čan ni zainteresovani, u slučaju nekog većeg oružanog sukoba, našli bi se u njegovom žarištu.

„U slučaju nuklearnog rata, još davno je proračunato da je najpraktičnije da Amerikanci i Rusi jedni na druge pucaju preko Arktika.... A u toj pucnjavi i opštem ratu, ako bi nama, našim divnim fokama i polarnim medvedima nešto eksplodiralo iznad glava, teško da bi to nekoga potreslo... Ostaje samo da se nadamo da ima dovoljno pameti na svetu da to toga nikada ne dođe...“

Postadoh tužan. Moji prijatelji behu sve nepristojnije pripiti. Opilo ih je malo pivo a više tuga. Tramp i Danska i sadašnjost, svi skupa, ne doprinose trezvenosti Inuita.

„Sve što moja duša želi jeste da vozi sanke po ledu i lovi među ledenim santama“ 

„Teško je reći koliko smo dobili, koliko izgubili sa Dancima... Naše zemlje, narodi i istorija sada su nepovratno povezani i ta veza se ne može, i ne treba se prekinuti. Činjenica je da nas nisu masovno ubijali ni porobljavali. Često su nam najveće nesreće činili iz najboljih namera“, pričaju mi.

„Put do pakla popločan je dobrim namerama“, rekoh već znanu mudrost i frazu. „Put do pakla popločan je putem do fabrike i kancelarija. Smatrali su da je naš stari život zastareo i nehuman, da su raštrkana sela po ledenom prostranstvu nepraktična... Saterali su nas u gradove, izgradili nam kuće i zgrade, dali nam poslove u kancelarijama... Živi se mnogo bolje, ali se živi protiv prirode i naše duše. Kako da ne pijem, kada sve što moja duša želi jeste da vozi sanke po ledu i lovi među ledenim santama, a ja sada rintam u fabrici ribe!? Šta mi vredi novac, kada su mi oduzeti Sunce i more, čitava lepota ove zemlje odjednom je većim delom van mog života i života moje dece...“ kaže moj Zvezdar.

„Zar vas i dalje teraju na bilo šta? Zar ta vremena nisu prošla? Zar ne možeš, ako želiš, da daš otkaz i radiš šta god želiš?“ upitah.

„Država nas je ranije na ovo naterala, a sada, iako bismo možda želeli, više ne možemo, ne umemo da se vratimo na staro... Ne pripadamo ovom danskom svetu, ali ne pripadamo više ni onom našem, starom. Velika je tragedija kada čovek nikad nije svoj, a na svome je“, deli sa mnom svoj bol i sudbinu Zvezdar.

Dopuna goriva i mali predah 

Za Inuite se ne bi moglo reći da im je kuća na putu, već pre da im je – led na putu! Vekovima skrajnuti i u teškoj klimi, to ih je spasilo od uništenja i masovne kolonizacije. Vremena se menjaju. Američko interesovanje i strateški značaj Arktika rastu. Taj trend od Drugog svetskog rata do danas jasno se može videti u muzeju u Narsarsuaku.

Mnogo pištolja, bombi, raketa i kalašnjikova može se videti u muzeju u bivšoj američkoj vojnoj bazi „Plavi zapad“ u čijoj zgradi je smešten muzej. Kada je Hitler osvojio Dansku, danski ambasador u Americi dao je odobrenje Amerikancima da zaštite Grenland.

„Tokom celog rata Grenland je bio pod direktnom američkom upravom. Otac mi je govorio da smo mi tada de fakto bili deo Amerike i da su se svi iznenadili kada su nas vratili Danskoj“, priča mi jedan od mojih prijatelja Inuita teško izgovorljivog, ali veoma romantičnog imena.

„U svojim napadima na Treći rajh, američki avioni redovno su ovde sletali da dopune gorivo i malo predahnu. Smatra se da su naše baze značajno doprinele savezničkoj pobedi. Američki ratni veterani, sada već u godinama, prethodnih dvadesetak godina masovno dolaze da obiđu muzej a često sa sobom donose fotografije iz ratnih dana i poneki ratni suvenir, redovno uvećavajući naše zbirke.“

Opipljiva grenlandsko-američka istorija 

Mnogo toga je u muzeju sačuvanu autentično, kao što je bilo pre više od sedamdeset godina. Čak i kancelarija generala sa pisaćim mašinama i dalje na radnom stolu, stoji netaknuta.

Fotografije oficira koji su za njima sedeli i kucali, njihova odeća i vojničke kape, koje kao da su samo skinuli na minut, da izađu u šetnju, i samo što se nisu vratili. Njihove šibice i perorezi i dalje su na stolovima, starinski bingo i kuhinjski pribor za ručak: sve je tu, sačuvano, prikazano.

Tu su i bolničke sobe vojne bolnice, onakve kakve su bile, sa originalnim, već davno zastarelim instrumentima i bolničkim krevetima. Grenlandsko-američka istorija, opipljiva, stvarna i prisutna.

„Posebna atrakcija muzeja i svedok američko-grenlandskih veza jeste zmija koja se u Teksasu ukracala u avion kao slepi putnik, da bi nas ovde iznenadila i život skončala u snegu i ledu. Nije bila otrovna, ali je bila veoma agresivna“, priča mi kustoskinja muzeja dok se smešimo prepariranoj zmiji, koja se, kažu, naročito obraduje američkim posetiocima.