Sečemo drveće nemilice, a trebalo bi da ga sadimo

„Vračar je 1990. godine imao 2,4 kvadratna metra zelenila po stanovniku, a danas ima svega 1,5. Evropski standardi su od 20 do 30 metara kvadratnih zelenila po stanovniku“, objašnjava Ristić.

Uprkos tome što, kako kaže, zelenilo nije jedino rešenje za problem zagađenja, ono značajno ublažava efekte. Sa druge strane, „urbanistička eksplozija“ u Beogradu u protekle dve decenije dovela je do toga da u najužem gradskom jezgru imamo još jedan novi grad.

„Srušeno je na hiljade malih zgradica i 'straćara' i na njihovom mestu napravljeno nekoliko hiljada velikih zgrada u kojima živi od nekoliko desetina do nekoliko stotina stanovnika. Svi ti ljudi imaju svoje potrebe, voze kola, moraju da se greju i sve to dovodi velikog opterećenja tog urbanog načina života i značajno pogoršalo kvalitet vazduha“, istakao je dekan Šumarskog fakulteta.

Ipak, Ristić napominje da su energetika i rudarstvo najveći zagađivači vazduha u Srbiji. To su ne samo pokazale domaće studije, već su to zvanični podaci evropskih i svetskih agencija.

Tek posle energetike može se pričati o drugim uzrocima zagađenja – saobraćaju i individualnim ložištima. Ono što je poseban problem jeste i veoma niska energetska efikasnost, jer se troši neverovatno velika količina energije na grejanje.

Nestaju zelene oaze u centru grada

Što se zelenila tiče, Ristić objašnjava da je ogroman nedostatak zelenih površina.

„Mi smo izgubili ogroman procenat zelenih površina pod pritiskom novih investicija i gradnje. Svetski trendovi nam pokazuju da se po svaku cenu radi na povećanju zelenih površina u tim 'hiperurbanim' sredinama, pre svega pravljenjem jednorednih ili višerednih pojaseva drveća ili žbunaste vegetacije“, navodi Ristić.

Niz inicijativa širom sveta pokazuje da u svetu postoji trend pošumljavanja, a to je na globalnom nivou označeno kao jedna od najefikasnijih mera za ublažavanje globalnom zagrevanja.

„Kakvo god da je opravdanje ili razlog za sečenje drveća u Srbiji, niko nas ne sprečava da donesemo zakone kojima se promovišu 'kompenzacione' mere. Primera radi, posečete 100 stabala u Košutnjaku, ali imate obavezu da posadite 500 stabala i to ne mladih sadnica od godinu ili dve, već desetak godina starih i koje vrlo brzo mogu da proizvedu pozitivne efekte“, kaže dekan Šumarskog fakulteta.

Prema njegovim rečima, „kompenzacione“ mere nisu dovoljno rešenje. Nije isto poseći stabla u centru grada i posaditi ih na nekom drugom mestu.

„Potrebno je zabraniti seču drveća i uklanjanje zelenih površina u užem gradskom jezgru i treba pronaći način da se te zelene oaze prošire. Nije dovoljna kompenzacija da posadite stablo na obodu, a isečete jedno u centru grada. Svi znamo koliko Beograd pati tokom leta kada se upeče asfalt i tu je jedina pomoć zelenilo“, ističe Ristić.