Ko je sa Venere, a ko sa Marsa ili je ipak više onih sa Zemlje

Ljudi koji traže dokaz da muškarci i žene drugačije uče, govore, rešavaju probleme ili čitaju geografske karte, često misle da će skeniranje mozga konačno dati potvrdu njihovim stavovima. I lako je videti zašto. Bez obzira da li želite da zagovarate odvojene škole za devojčice i dečake ili polno odvojenu obuku u vojsci, sigurno ćete na snimcima skenera pronaći mape obojene bojama koje naglašavaju razlike između muškaraca i žena u različitim delovima mozga – što može da potkrepi vaše argumente.

Ideja da je mozak odgovoran za polne/rodne razlike ili neravnotežu prisutna je već vekovima. U 18. veku naučnici su otkrili da ženski mozak teži u proseku 140 grama manje od muškog – što je odmah protumačeno kao znak inferiornosti. Od tada se ženski mozak uporno vaga, meri i nalaze mu se nedostaci. Sve ovo je potkrepljeno i verom u „biološki determinizam“ – ideju da biološke razlike odražavaju prirodni poredak stvari koji treba pretočiti u društvenu sferu.

Neuroseksizam uporno opstaje

Tehnike snimanja mozga istovremeno nude sve detaljnije profilisanje moždane aktivnosti, pružajući istraživačima pristup ogromnim skupovima podataka. Takođe je otkriveno da naš mozak oblikuju različita iskustva, uključujući ona povezana sa rodnim razlikama, što jasno ilustruje problem biološkog determinističkog pristupa. Takođe, pokazuje potrebu da se prilikom poređenja karakteristika mozga uzmu u obzir varijable kao što su obrazovanje i ekonomski i socijalni status.

I pored toga, takozvani „neuroseksizam“ i danas živi. Uočavanjem aktivnosti u određenim delovima mozga u zavisnosti od pola – poput onih povezanih sa empatijom, učenjem jezika ili snalaženjem u prostoru – neuroseksistička istraživanja su omogućila da ponovo procveta uspostavljena „lista svih polnih razlika“.

Nije sve tako jednostavno

Psiholozi su počeli eksperimentalno da pokazuju kako su mnoge psihološke karkteristike za koje mislimo da su tipično muške ili ženske, u stvari raspoređene duž čitavog spektra osobina.

Nedavna studija, objavljena u časopisu Cerebral Cortex, sugeriše da se pre može govoriti o postojanju „psihološke androginije“ i što je još važnije, da je ona uobičajena. Pokazali su da je svaki mozak zapravo mozaik različitih obrazaca, neki se češće nalaze u muškom mozgu, a neki u ženskom. Ali nijedan se ne može opisati kao potpuno muški ili potpuno ženski.

Svima su nam poznate osobine koje se stereotipno klasifikuju kao muške ili ženske. Na primer, muškarci se ne podstiču da izražavaju osećanja ili plaču kada su uznemireni. Umesto toga, od njih se očekuje da budu čvrsti, samouvereni, racionalni i dobri u vizuelno-prostornim zadacima, kao što je čitanje geografskih karata. S druge strane, od žena se često očekuje da budu emotivnije, brižne i bolje govore jezike.

Ali ove razlike će se verovatno delimično svoditi na društvene norme i očekivanja – svi želimo da budemo prihvaćeni, pa se slažemo sa stereotipima. Ako se na primer devojci kaže da je nepristojno ili neprilično da bude samouverena, ona će promeniti svoje ponašanje kako bi ga prilagodila očekivanjima, što će uticati na njen izbor karijere, na primer.

Može li se onda na osnovu mozga odrediti pol?

Da bi to proverili, istraživači su napravili moždani kontinuum koristeći algoritam mašinskog učenja i podatke dobijene skeniranjem moždanih funkcija. Iako su muški i ženski mozak slični, pokazalo se da se povezanost između različitih područja mozga ipak donekle razlikuje. Markeri ove povezanosti moždanih regija su dobijeni na osnovu snimaka 9.620 osoba, od toga 4.495 muškog i 5.125 ženskog pola

Na osnovu dobijenih podataka naučnici su otkrili da su moždane funkcije rapoređene po čitavom kontinuumu, a ne samo na dva suprotna kraja. U poduzorku samo je 25 odsto mozgova identifikovano kao „muški“, i 25 odsto kao „ženski“, a ostalih 50 odsto su bili androgini.

Štaviše, utvrđeno je i da su ispitanici koji su na osnovu moždane aktivnosti mapirani na središte ovog kontinuuma, ocenjeni kao androgini, imali manje simptoma nekih psihičkih poremećaja, poput depresije i anksioznosti, u poređenju sa onima koji su zauzeli krajnje pozicije na spektru.

Nije dobro biti isključiv

Da bismo naučili nove stvari i kako bismo se prilagodili okruženju koje se neprekidno menja, moramo biti sposobni da se prilagođavamo svetu oko nas. Potrebna nam je mentalna stabilnost, fleksibilnost i sposobnost da primenjujemo različite životne strategije u svim oblastima života.

Ove veštine nam omogućavaju da brzo razumemo kontekst i smislimo optimalan odgovor.  Pomažu nam da iskoristimo vremenski ograničene mogućnosti i prilagođavamo se. Zbog toga su ljudi sa androginim mozgom u prednosti.

Zašto je to tako?

Metaanalizom 78 studija sporovedenih na oko 20.000 učesnika utvrđeno je da muškarci koji se pridržavaju tipičnih muških normi, na primer, nikada se ne oslanjaju na tuđu pomoć, ponašaju se kao gazde prema ženama, pokazuju više psihičkih problema, uključujući depresiju, usamljenost i zloupotrebu alkohola i opijata. Takođe su se osećali izlovanijima i imali su manjak društvenih veza.

Žene koje pokušavaju da se uklope u stereotipne rodne uloge takođe plaćaju cenu. Biraju zanimanja koja im se u osnovi ne sviđaju i odriču se posla iz snova jer važe za „muška“. Takođe, preuzimaju većinu zamornih kućnih poslova.

Međutim, osobe čiji se mozak nalazi negde između ove dve krajnosti, na njih rodne norme ne utiču na isti način.

Nije sve izgubljeno

To ne znači da nema nade za one na suprotnim krajevima spektra. Mozak je u određenoj meri promenljiv (plastičan). To da li će vam mozak imati androgine karakteristike verovatno zavisi i od genetskih faktora, ali i od okoline, kao i od kombinacije ova dva faktora.  

Ova studija sugeriše da se nivo androginosti mozga menja tokom života. Naravno, potrebna su dodatna istraživanja da bi se razumelo koji faktori utiču na to tokom životnog veka pojedinca.