Vakcine su spasle više života od bilo kod drugog izuma u medicini

Ne može da se venča, ne može da se zaposli i ne može da primi stipendiju onaj ko nema potvrdu da se vakcinisao, piše u Pravilima za kalemljenje boginja iz 1842. godine.

Ovo su mere kojima je pooštren Zakon o obaveznoj vakcinaciji protiv variole, donet u Srbiji 1839. Tih godina u zemlji je bilo samo osam lekara u državnoj službi, tri hirurga i dva empiričara. Njihov zadatak je bio da, prema preciznom pravilniku, kravljim boginjama vakcinišu celo stanovništvo, odnosno oko 670.000 ljudi.

U zakonu se navodi da korist od vakcinisanja narodu treba da objasni sveštenik, ali i da popiše one koji neće vakcinu. Jedna od stavki ovog pravilnika bila je da se zabrani do tada primenjivano kalemljenje „s ruke na ruku“, odnosno inokulacija.

„Pre nego što je vakcina otkrivena, u Evropi je za suprotstavljanje zaraznim bolestima korišćena inokulacija, koja datira još iz 10. veka i prvi put je zabeleženo da je primenjivana u Kini“, navodi naučni novinar Slobodan Bubnjević.

Smatra se da je putevima svile inokulacija došla do Turske. Videvši kako se tamo bore protiv velikih boginja, u 18. veku ledi Meri Vortli Montegju, supruga britanskog poslanika u Carigradu, ovaj način imunizacije donosi u Evropu.

„Ideja inokulacije je sledeća, iz tkiva zaražene osobe, kada je reč o velikim boginjama, uzima se deo tkiva koji se onda unosio u organizam zdrave osobe jer je bilo primećeno da se na taj način može smanjiti poguban efekat ove bolesti i smanjiti njena smrtnost“, ukazuje Bubnjević. 

Prema pisanim podacima, prva koja je krajem 18. veka u Srbiji obavljala ovakvu imunizaciju jeste Novka Žujović, zvana Ašanka. Bila je strina Mladena M. Žujovića, koji je u svojim Beleškama zapisao da je ona boginje kalemila srebrnom iglom sa dečijih krasta.

Razvoj prve moderne vakcine 

U to vreme, tačnije 1796. godine, engleski lekar Edvard Džener je unapredio inokulaciju i razvio prvu modernu vakcinu. Primetio je da ljudi koji dolaze u kontakt sa kravama ne obolevaju, ili ne umiru od velikih boginja.

„Zaključio je da je mnogo mudrije pokušati unošenje, umesto same klice koja izaziva bolest, samu klicu kravlje boginje“, navodi Bubnjević. 

Džener je izveo uspešan eksperiment na osmogodišnjem dečaku, a nakon što su objavljeni rezultati njegovih istraživanja, nastao je i pojam vakcin, izveden iz termina Variolae vaccinae (velike boginje krava).

Kada je u drugoj polovini 19. veka u Evropi porastao broj obolelih od velikih boginja, 1874. godine je usvojen „Carski zakon o vakcinaciji“ i ona je postala obavezna.

„Suštinski napredak u primeni ove metode se događa nakon Pasterovih otkrića mikroba i sa dolaskom 20. veka već se razvijaju vakcine za čitav niz zaraznih bolesti, koje će za samo nekoliko decenija primene vakcinacije biti istrebljene“, ističe Bubnjević. 

Vakcinacija se smatra jednim od najvećih dostignuća moderne medicine, čijom primenom je spaseno više ljudi nego bilo kojom drugom medicinskom intervencijom u istoriji.

Prema podacima Svetske zdravstvene organizacije, samo od 2010. do 2015. godine vakcine su sačuvale oko deset miliona života.