Džon Stajnbek

Piščev otac je voleo da radi u vrtu i svoju decu je naučio da vole baštovanstvo. Kod kuće je uvek bilo knjiga i časopisa za čitanje, a Stajnbekova majka je podsticala sinovljevo interesovanje za književnost. Izgleda da u školi nije blistao ni u čemu, sem u pisanju eseja. Uprkos tome što je imao bezbedan dom pun ljubavi i što su roditelji podsticali njegove talente, Džon nije sebi olakšavao život. Bio je buntovnik i usamljenik i neprestano se suprotstavljao roditeljima. Pasifik Grouv je bilo omiljeno utočište Džona Stajnbeka, kako u mladosti tako i kasnije tokom spisateljske karijere. 

Vinogradi su značajno uticali na Džona Stajnbeka u mladosti. Još dok je bio u školi, tokom Prvog svetskog rata, korpusi kadeta iz vojne škole angažovani su za rad s usevima na poljima. Radna snaga je bila potrebna u velikoj meri, jer mehanizacija još nije toliko uznapredovala, a veliki broj muškaraca se pridružio vojsci. Od rane mladosti do univerzitetskih godina Stajnbek je naporno radio na poljima, zbog čega će dobro upoznati osobine zemljišta i one koji su ga obrađivali, što će se kasnije pokazati kao značajno za njega kao pisca. Tokom velike ekonomske krize tridesetih godina dvadesetog veka pristići će hiljade siromašnih ljudi iz čitave zemlje da bi radili na poljima koja je on tako dobro poznavao. „Gužva u fabrici" je naziv jednog od Stajnbekovih najboljih kratkih romana. Ironija je da Stajnbeka ljudi nisu voleli, smatrali su ga nespretnim čudakom. Imao je nekoliko prijatelja i uglavnom se držao po strani. Kad je kao odrasla osoba pisao o gradu, prezreli su ga.

Život ribara je težak i pun opasnosti ‒ pre nego što su turisti i brodići za krstarenje učinili da luka u Montereju izgleda atraktivnije, to je bilo sumorno, ali za maštovitog Stajnbeka nesumnjivo uzbudljivo mesto gde su životne vrednosti bile jednostavne i nimalo lake. Neka od Stajnbekovih najboljih ostvarenja nastaće iz njegove intuitivne ljubavi i poznavanja tog mesta. Od ranog detinjstva je posmatrao siromašne mornare i meksičke ribare.

Stajnbek će provesti oko šest godina na Univerzitetu Stanford, počevši od 1919, kad mu je bilo sedamnaest godina. Na kraju nije ni dobio diplomu, ali je sve časove književnosti i pisanja ozbiljno shvatao. Imao je samo jedan cilj: da postane pisac i ništa drugo nije ni razmatrao.

Počeo je da pije i igra poker i izgleda kao da se često više trudio da udalji ljude od sebe nego da se s njima sprijatelji. Ipak, imao je jednog ili dvoje prijatelja koji su bili uz njega i nakon koledža. Čak su tokom odmora odlazili s njim u Salinas da rade. Svake godine je provodio oko šest meseci van Stanforda, radeći kako bi zaradio za život u preostalih šest meseci. Prezirao je akademike i ljude s intelektualnim sklonostima, mada je i sam bio izraziti intelektualac. Na kraju je od Stanforda dobio šta je hteo.

Veći deo života Džon Stajnbek je pokušavao da namerno užasne one koji su ga voleli i brinuli o njemu, kao što su njegova porodica i prijatelji, ili da se suprotstavlja njihovim stavovima. Sukobljavao se i s prijateljima i s profesorima, zbog čega mu je put kroz koledž bio posut trnjem. Na stenovitom rtu između Pasifik Grouva i Montereja nalazi se Pomorska stanica Hopkins. Godine 1923. se, s mlađom sestrom Meri, koja je tad takođe bila student na Stanfordu, upisao na letnje tromesečje. Ova pomorska laboratorija je bila deo Stanforda i pružala je obrazovanje u humanističkim, kao i prirodnim naukama. Na Stajnbekova buduća dela najsnažniji uticaj će imati filozofske ideje s kojima se susreo na predmetu pomorska biologija, poput ideje da su priroda i njen dalji razvoj jedna celina i da su u potpunosti zavisni jedno od drugog, uključujući i čovečanstvo. Smenjivanje bezbrižnog carstva filozofije i grubog rada u voćnjacima širom doline predstavljalo je piščev život u to vreme.

Posle Stanforda otplovio je za Njujork. Naporan posao ga je skoro koštao života. Kao neiskusan novinar radio je za jedne novine i pošto nije umeo da poštuje pravila, otpustili su ga. Iznenada mu je izdavačka kuća tražila da napiše još kratkih priča da bi objavili knjigu. Izgarao je da bi ih napisao, samo da bi otkrio da je njegov prijatelj napustio izdavačku kuću, kojoj zbog toga njegove priče više nisu bile potrebne. Od besa je skoro uništio kancelariju, pa mu nije ostalo ništa drugo do da napusti Njujork i vrati se u Salinas. U Pasifik Grouvu, nalazila se njihova porodična vikendica. To je bilo utočište gde je mogao da prebrodi teškoće i odbacivanje na koje je nailazio svaki njegov potez.

„Zlatni pehar" je objavljen 1929. godine, ali nije naišao na odziv čitalaca. Potrudio se da pronađe posao u pisanju scenarija za filmove. Niste mogli da budete pisac u Kaliforniji a da ne pokušate da živite u luksuzu. Nije imao ništa više uspeha nego pre toga s izdavanjem knjiga, jer su bar dve kuće bankrotirale u trenutku kad su pripremale njegova dela. Zato je morao da se vrati u Pasifik Grouv.

Stajnbek je na jezeru Taho upoznao Kerol Hening i njihova veza se razvijala na mahove. Po Stajnbekovim rečima, Kerol je bila oštroumna i pronicljiva. Bila je bez dlake na jeziku i napadna. Živela je u stanu u San Francisku, gde je i radila.

Stajnbek je oko šest meseci radio kao fizički radnik na utovaru i istovaru brodova. Zbog fizičke iscrpljenosti nije mogao da piše. Ali je uspeo da se zbliži s Kerol. Najzad su se uzeli 1931. godine. Bila mu je dobra supruga, jer je bila nezavisna, nepoverljiva i sposobna da mu se suprotstavi. Ali u njihovom zajedničkom putovanju kroz život nije joj bilo lako s njim.

Godine 1931. Stajnbek je pronašao sjajnog zastupnika u kompaniji „Makintoš i Otis", koja će mu pomagati do kraja karijere. Međutim, ova kompanija je od njega tražila da se slika u reklamne svrhe, što on nije voleo. U to vreme Stajnbek je počeo da se približava temi koja će biti u središtu njegovih najuspešnijih ostvarenja ‒ jednostavnim ljudima koji su radili u poljima koja je dobro poznavao. Brojni kritičari njegovog rada će kasnije steći utisak da je Stajnbek levičarski simpatizer potlačene radničke klase i da je učestvovao u nemirima i pobunama koji su buktali posvuda tokom ekonomske krize tridesetih godina dvadesetog veka. Ovakve kritike nikad nije prihvatao. On je pisao o stanju ljudi onako kako je on to video. Nije bio ni prorok, niti učitelj.

Uspeh je naišao iznenada. Roman „Kvart tortilja" je objavljen pet dana pošto je Stajnbeku umro otac. Njegova priča o siromašnim meksičkim seljacima bila je savršena za film i „Paramaunt" mu je ponudio četrdeset hiljada dolara za prava na film. Nešto pre Božića 1935. godine potpisali su ugovor. Uspeh mu je doneo slavu i novac: sedamdeset i pet hiljada dolara za prava na „Plodove gneva". Ali uz to su došli i problemi s Kerol.

Gvin je bila osamnaest godina mlađa od Stajnbeka. Bila je nežna i iskrena pevačica u usponu. I zaljubila se u Stajnbeka. Razlaz s Kerol je bio težak, a život s Gvin, koja mu je rodila dva sina, nikad nije bio lak. Bila je nemirnog duha i htela je da razvija svoju pevačku karijeru. Njegov ratni roman pod imenom „Mesec je zašao" bio je drama o otporu u Evropi. Kritičari su pisali da podržava naciste, ali on je delo posvetio Patu Kovičiju, svom dugogodišnjem izdavaču koji ga je podržavao i znao da je Stajnbek iskreni patriota.

Stajnbek je stvarno voleo svoje sinove, ali oni su retko uspevali da dopru do njega jer je stalno radio. Stajnbeka je uspeh filmova snimanih po njegovim knjigama doveo među vrhunske stvaraoce u Holivudu. Čarli Čaplin mu je postao blizak prijatelj. Brak s Gvin je trajao dok nije upoznao Elejn Skot 1949. godine. Ona je bila supruga filmske zvezde Zakarija Skota. Osim što je bila lepa i zgodna, Elejn je bila i inteligentna i otvorena osoba. Za razliku od Stajnbekovih drugih žena, bila je sigurna u sebe, htela je da pruži ljubav i da bude voljena. Upoznali su se u Holivudu kad je Stajnbek radio na scenariju za film „Viva Zapata". Stajnbek je za sebe mislio da je loš muž i otac, ali njihov brak će biti veoma dobar, što mu je dalo snage da, između ostalog, napiše roman „Istočno od raja" o dolini Salinas.

Godine 1962. dobio je Nobelovu nagradu za književnost: to je bila velika čast, koju su narušili napadi kritičara iz velikih novina, poput Njujork tajmsa; pisali su da on nije vredan te nagrade. Međutim, Šveđani su mu to nadoknadili pokazujući koliko ga cene. Na sreću, u tom trenutku je imao Elejninu podršku. Naročito posle kritike da je u poslednjem romanu ‒ „Zima našeg nezadovoljstva" sentimentalan, i da je time izdao radničku klasu o kojoj je pisao u „Plodovima gneva". Kritičari su mu zamerali da je pobegao od realističnosti i iskrenosti svojih ranih radova.

Zapravo, nikad se u svojim delima nije bavio politikom. Njegova ostvarenja su vodila sopstveni život. Ako ljudi nisu shvatali njegova dela, na njima je bilo da to reše. Otputovao je u Vijetnam na šest nedelja za „Njuzvik", a slika američkog učešća u ratu koju je on opisao bila je sumorna. Pisao je o galantnim muškarcima koji su obavljali težak posao. Kao i uvek, bavio se ljudima koji su u ratu učestvovali ‒ rastrzani u nedoumici da li to odobravaju ili ne. Kod kuće ga je antiratna frakcija s mržnjom kritikovala. Opet je bio izdajica.

Stajnbek je preminuo 1968. godine a da nije napisao nijedan roman od dobijanja Nobelove nagrade. Uprkos oštrim kritikama, njegova popularnost se ne smanjuje.