Zarobljena svetlost ‒ ćilibar

Ćilibar (jantar, amber) zapravo i nije kamen! Nastao je kao čudesna mešavina različitih biljnih smola sa drveća koje je raslo i pre pedeset miliona godina, pre svega u Skandinaviji i okolini Baltičkog mora. Sadrži vodonik, kiseonik, ugljenik u obliku jantarne kiseline, eterična ulja... U ćilibaru ponekad ostanu sačuvani mehurići vode, ostaci lišća, cveća, delovi fosila insekata, čak i paukova mreža.

Dogodi se da u ćilibaru bude i gušter, ali retko kada jer veće životinje uspeju da se izvuku iz lepljive mase. Sitniji insekti zauvek ostaju okamenjeni u smoli, a podaci govore da najstariji mrav pronađen u ćilibaru datira od pre sto miliona godina.

Prvi poznati naziv za ćilibar je od grčke reči elektoron jer se prilikom trljanja naelektriše; u svetu je poznat i kao amber ‒ od reči koja potiče iz arapskog jezika. Turski naziv je ćilibar.

U kameno doba koristili su ga kao sredstvo plaćanja, u antici je često povezivan s raznim verovanjima pa su ga nosili kao amajliju i nakit. Bio je dodatak za razne mirisne masti. Kao lek se koristio protiv upala i reume. Na Orijentu se nosio kao talisman protiv zlih duhova.

Verovanja

Jedno od verovanja kaže da je nastao kao skamenjena suza koju je Eva prolila kada je odvojena od Adama; drugo kaže da je u ćilibaru okamenjen sunčev zrak, dok Kelti veruju da ćilibar predstavlja božje suze.

Prema zapisima legendi istoričara Ovidija, sin boga Heliosa Faeton nagovorio je oca da mu pozajmi vatrene kočije jer je silno želeo da ih provoza. Međutim, kako nije bio vičan vožnji, zapalio je zemlju i useve i napravio veliku štetu. To je jako razbesnelo Jupitera pa ga je za kaznu ubio munjom. Faetonova majka i sestra nisu mogle da podnesu njegovu smrt, od tuge su se pretvorile u drveće, a od njihovih suza, osušenih na suncu, nastao je ćilibar.

Od ćilibara su pravljeni ukrasi, obredno kamenje, talismani, nakit... U 19. veku korišćen je u brodogradnji, umetnici ga vekovima pretapaju u skulpture, a u jednom mestu u Grčkoj jantar se danas dodaje određenoj vrsti vina kako bi se sprečilo njegovo kvarenje.

Ćilibar je cenjen lek u narodnoj medicini a označen je i kao moćan talisman koji štiti od zlih čini i uroka. Verovalo se da ženama obezbeđuje plodnost i mnogo dece.

Nalazišta

Danas su najveća nalazišta u oblastima kraj Baltičkog mora i u Dominikanskoj Republici. Iako se nalazišta ćilibara mogu naći u nekoliko zemalja Evrope, 90 odsto jantara dobija se u Rusiji, u Kaliningradu, a ostalo u Estoniji, Litvaniji, Poljskoj, Nemačkoj (može se naći i u Švajcarskoj, Austriji i na Siciliji).

Najpoznatiji ćilibar je upravo onaj sa obala Baltika, odakle se, u 19. veku, smatralo da i potiče.
Ćilibar je na tom području nastao u oligocenskoj epohi, pre 40-60 miliona godina. Pronađen je još i u mikenskim grobnicama, kao i u mediteranskim nalazištima iz bronzanog i gvozdenog doba.

Smatra se da ćilibar simbolizuje sunčevu energiju, zbog svoje preosetljivosti ne podnosi direktne sunčeve zrake i zato ga punimo na dnevnom svetlu, ali u senovitoj hladovini ujutru i predveče.

Ima voštani izgled i medenožutu boju sa primesama plavkastozelene (ređe) do crvene, vrlo retko može biti narandžast ili beli. Postoji još modri jantar sa Sicilije i crni jantar iz Rumunije. Najlepšim i najskupljim smatra se crveni jantar iz meksičkog Čiapasa. Najčešće je poluproziran i ima sjaj. Tvrd je, lomljiv i aromatičan. Rastvara se u kiselinama.

Najviše se koristi u izradi nakita i ukrasa. Moguće je proizvesti ga i sintetički. Jantarno ulje se koristi za lakiranje. Ćilibar se koristi i za izradu pojedinih vrsta parfema.
Najpoznatiji primer korišćenja ćilibara je neverovatna ćilibarska soba koju nazivaju još i osmim svetskim čudom.

Katarinina soba

Za vreme vladavine pruskog kralja Frederika Prvog (početak 18. veka) u jednoj prostoriji palate u Berlinu napravljena je „ćilibarska soba", umetničko delo enterijera. Kada je kralj umro, njegov naslednik je sobu poklonio ruskom caru Petru Velikom, kao simbol zajedništva dva kraljevstva.

Soba je premeštena u palatu u Sankt Peterburgu i u njoj je uživala Katarina Velika. Unela je nekoliko izmena, tačnije četiri mozaika iz Firence ukrašena dragim kamenjem. Takva je bila sve do Drugog svetskog rata, kada je sakrivena kako bi se blago sačuvalo i iznelo iz Rusije.

Međutim, nacisti su znali za ovo neverovatno umetničko delo i 1941. godine su ga uzeli. Od tada mu se gubi svaki trag. Iako su godinama kasnije ruska i nemačka vlada sprovodile razne istrage, blago iz ćilibarske sobe nikada nije pronađeno. Današnja ćilibarska soba je replika izgrađena 2003. godine.

Priredila Aleksandra Stojanović