Neke ptice imaju apstraktno mišljenje

U studiji koja je objavljena u časopisu "Prirodne komunikacije", opisano je da gavran posebno pazi na svoje tajno skrovište hrane kada začuje glasove drugih gavranova, iako njih nema u njegovom vidnom polju, ali je rupica koja mu služi za osmatranje okoline otvorena.

S druge strane, gavran koji je subjekt istraživanja, ne pokazuje takvu zabrinutost dok je otvor za virenje zatvoren, iako čuje potpuno iste zvukove iz okoline.

Bihevioralni signali i apstraktni koncept viđenog

Stiče se utisak da je reč o specifičnom i manje važnom otkriću, a zapravo je njime bačeno sasvim novo svetlo na teoriju svesti. Reč je o sposobnosti da se neko mentalno stanje, uključujući i sadržaj viđenog, putem apstraktne mentalne pretpostavke pripiše drugim bićima kao mogućnost.

Autori ove studije su profesor filozofije na Univerzitetu u Hjustonu Kameron Brukner i profesori kognitivne biologije Univerziteta u Beču. Najveći broj istraživanja koja se tiču teorije svesti do sada je rađeno sa šimpanzama i drugim vrstama bližim čoveku.

Prema rezultatima tih studija, životinje mogu da shvate šta druge vide (posebno kad je u pitanju hrana) samo ako pritom vide lice a posebno oči druge životinje, tj. ako dobiju određenu signalnu informaciju iz njenog pogleda.

Većina istraživača smatra da su u pitanju čitanja površnih signala i da ne postoji stvarno razumevanje onoga što druga životinja vidi ili bi mogla da vidi. Već dugo stoji otvoreno pitanje da li ijedno biće osim čoveka može pretpostaviti i pojmiti koncept viđenog bez oslanjanja na bihevioralne signale.

Zašto je gavran idealni subjekt

Izabrani su gavrani kao idealni subjekti istraživanja jer, uprkos evolucionoj distanci od ljudi, njihov društveni život prolazi kroz faze slične onim karakterističnim za ljude.

Kod njih postoji socijalna raznolikost i fleksibilnost, baš kao kod ljudi. Zna se tačno ko je s kim dobar, ko se s kim druži, ko je neprijatelj ali je sve to i promenljivo. Gavranovi su dobri saradnici ili drugari ali i jaki konkurenti. Oni uspostavljaju dugoročne monogamne veze. Stoga su interesantni za proučavanje društvene kognicije.

Sposobnost da nađu i sačuvaju hranu za njih je veoma važna. Kada primete da ih neko posmatra, ponašaju se drugačije. Tada oni užurbano, ali i manje uspešno sakriju hranu nego kada misle da ih niko ne posmatra.

Kako je sproveden eksperiment

Za potrebe istraživanja korišćene su dve sobe između kojih su postojali prozori koje je bilo moguće otvoriti ili prekriti, kao i rupice za virenje i osmatranje susedne prostorije, koje su takođe mogle biti otvorene ili zatvorene.

Gavrani su bili prethodno trenirani za korišćenje ovih otvora za posmatranje i pritom su osmatrali eksperimentatora kako pravi svoje tajno sklonište u susednoj sobi. U završnoj fazi testa oba prozora su bila prekrivena zastorima ali su otvori za virenje bili otkriveni.

Prikrivena osoba je puštala zvuke, nalik gavranu konkurentu, ali i zvuke drugih ptica kojih tu, zapravo, nije bilo. Gavranovi-subjekti i dalje su se trudili da sakriju hranu kao da ih i dalje neko posmatra.

To pokazuje da oni imaju sposobnost uopštavanja, na osnovu svojih prethodnih iskustava. Oni pretpostavljaju da bi njihovi susedi možda mogli kroz tu rupicu da otkriju njihovo tajno skrovište za hranu. Dakle, oni imaju pretpostavljeni koncept viđenja pripisan eventualnom drugom biću, i ta apstraktna pretpostavka prevazilazi obično zaključivanje na osnovu signala.

Uticaj analize ponašanja gavrana na ljudsku samopercepciju

Tumačenje rezultata ovog eksperimenta obično zahteva dodatne informacije o razlozima zbog kojih su baš gavrani podobni subjekti kad je reč o istraživanju društvene kognicije. Rezultat ovog eksperimenta predstavlja, po rečima profesora Bruknera, značajan doprinos teoriji svesti i apstraktnog mišljenja. Izvesno je i da će promeniti ljudsku samopercepciju i doživljaj jedinstvenosti.

Sledeći naučni koraci usmereni su na potragu za svim onim životinjskim vrstama koje bi mogle iskazati sposobnost apstrakcije u testu s otvorima za virenje, uključujući i ljude, jer mi zapravo ne znamo tačno u kom periodu našeg detinjstva se prvi put iskazuje ova sposobnost.

Brukner zaključuje da time što polako upotpunjujemo sliku evolucije važnim detaljima, stižemo sve bliže odgovoru na pitanje šta je to što ljudski um čini zaista jedinstvenim.