Radoznalost nije ubila nijednu mačku

To je zanimljiva priča o poreklu ove reči, ali, ako se ikada susretnete s pitanjem: Koje je poreklo reči kviz na nekom kvizu, simpatična priča vam neće doneti poene. Verovatnije je da je lukavi upravnik već negde imao priliku da pročita ovu reč, čiji je najraniji pisani trag ostavljen 1781. godine.

Prema Oksfordovom rečniku engleskog jezika, kviz nastaje kvarenjem latinskog pitanja qui est? odnosno ko si?, kojim su započinjala sva usmena ispitivanja u starim školama u Velikoj Britaniji. Smatra se da reči question (pitanje) i inquisitive (ljubopitiv) imaju isti koren.

Krajem osamnaestog veka, reč se koristila da označi čudnu osobu, a postoje i izvori koji ukazuju da se njome imenovala i vrste dečje igračke, slične jo-jou. U devetnaestom veku pojavljuje se izvedenica quiyying glass, sinonim za tada veoma popularan asesoar kicoša – monokl.

Premda, na prvom mestu, modni detalj i znak društvenog statusa, monokl u osnovi predstavlja sredstvo kojim se nepoznato upoznaje, nejasno razjašnjava, mračno osvetljava, zagonetno objašnjava.

U zaključku, većina lingvista će se složiti povodom toga da zagonetna etimologija savršeno odgovara značenju reči – nešto što vas tera da se pitate.

Proučavanje porekla jedne reči obično se pokazuje kao izuzetno zanimljiv poduhvat, posebno kada je u pitanju reč koja je prerasla u intrigantan fenomen. Najjednostavnije rečeno, intrigantnost kvizova potiče od činjenice da se u njima spaja ono što je, prema opšteprihvaćenom shvatanju, nespojivo – učenje i zabava.

Promućurni kritičari će odmah, s pravom, reći: kvizovi degradiraju pravo znanje, oni se hrane jeftinim, površnim informacijama. To je u potpunosti tačno. Forma provere znanja na kvizovima je pitanje-odgovor, koja veoma često od učesnika ne zahteva kritičko, ni logičko razmišljanje, već prvenstveno dobro pamećnje i afinitet ka skladištenju gomila raznoraznih informacija u mozgu.

Osim toga, psiholozi primećuju da se u kvizovima učestvuje iz narcisoidnih pobuda – čovek konstantno žudi za samodokazivanjem, a mnogo je lakše dokazati se na kvizu, nego u realnim profesionalnim zadacima. Na poslu obično morate pokazati mnogo više od veštog baratanja, za vas lično, nebitnim činjenicama. Ako vam se uspesi ne nižu u sopstvenom intelektualnom razvoju, barem mogu u seriji nasumičnih pitanja. To je, takođe, tačno. Ali, postoji i druga strana medalje.

Ako nas je etimologija ičemu naučila, suština kviza nisu odgovori, već pitanja. Cilj kvizova bi trebalo da bude raspirivanje radoznalosti učesnika, a ne likovanje nad dobrim rezultatima ili zadovoljstvo usled materijalne dobiti. Takva vrsta dobiti možda čeka takmičara, ali ne i većinski deo učesnika, koji pasivno prate pitanja ispred malih ekrana.

Još važnije je obratiti pažnju na sadržaj kvizova – uglavnom je reč o opštoj kulturi. Stručnjaci koji se bave sastavljanjem zvaničnih testova opšte kulture ističu kako je to način provere nečijeg opšteg interesovanja za učenje, a ne sposobnosti savladavanja specifičnog zadatog gradiva.

Drugim rečima, ovi testovi mere nivo nečije radoznalosti, tj. koliko neko poseduje naviku svakodnevnog neformalnog učenja iz svakog životnog iskustva. To je, izgleda, ono što široke narodne mase privlači kvizovima – radoznalost je urođena osobina svakog čoveka, koju veoma često, što smo stariji, naučimo da sputavamo i zamenjujemo ambicijom.

Istorija ljudskog saznanja sastoji se od beskonačnog niza pitanja na koja su davani pogrešni odgovori. Prema rečima Alberta Ajnštajna: „Najvažnije je nikad ne prestati postavljati pitanja“ – postavljanje pitanja je zabavna igra, davanje odgovora je ozbiljna nauka.

Radoznalost nikada ne može biti isto što i nauka, ali nauka se nikada ne može razviti ukoliko ne postoji radoznalost. Pošto se verovatno neće desiti to da vam neko preko noći išara ceo grad nepoznatom rečju, vi se latite sopstvenog ekperimenta – sastavite svoja kviz pitanja na osnovu svih iskustava koja doživite u jednom danu. Da bi nam ono što naučimo bilo zabavno, mora biti zabavan i način na koji učimo.