Šarene laži impresionizma – kada umetnost nasluti nauku

Uticaj umetnosti na rad našeg mozga doveo je čak do rađanja nove naučne oblasti – neuroestetike. Premda još uvek postoji spor povodom naučne zasnovanosti ove oblasti, njen začetnik, profesor Semir Zeki, ističe da je cilj njegovih proučavanja pokazati da je za nas stvarno ono što naš mozak želi da primi kao stvarno, a ne objektivna stvarnost.

U slučaju vizuelnih umetnosti, postavlja se pitanje da li možemo odvojeno posmatrati ono što oko vidi od onoga što mozak razume.

Impresionisti su nastojali da prikažu svet onakvim kakvog ga vidimo, a ne kako ga mislimo. Razvoj u tehnologijama slikarstva omogućio je ovim umetnicima da slikaju en plein air – napolju, posmatrajući prizor koji slikaju sve do poslednjeg poteza četkice.

Naime, tek u drugoj polovini 19. veka počele su da se proizvode boje u tubama, čime je zahtevni proces mešanja boja bitno olakšan. Praksa slikanja u prirodi doprinela je revolucionarnom eksperimentisanju s bojama i svetlom – u poređenju sa dotadašnjim slikarstvom, impresionizam je bio poput eksplozije boja i svetlosti koja raznosi sve jasne konture i realistične oblike i na platnu ostavlja gungulu šarenih crtica i mrljica.

Neurolozi su utvrdili da ljudski mozak reaguje na sličnost slike sa stvarnošću koje poznaje, a za stvaranje tih veza u mozgu neki od najčešćih okidača su jasne linije, ljudski lik, boje i svetlost.

Impresionisti zamagljuju jasne linije i likove, čime reakcija povezivanja izostaje. Međutim, kako ističe profesor Patrik Kavana, pokazalo se da je naša emotivna reakcija intenzivnija što je prikaz ljudskog lika nejasniji.

Eksperiment Nika Tinbergena pokazao je da i životinje intenzivnije reaguju na pomalo izobličene kopije stvarnosti, nego na one koje su potpuno realistične. Utvrdio je da ptići galeba majku prepoznaju po žutom kljunu s crvenom tačkom na vrhu i njihova reakcija kada je vide je traženje hrane.

Kada se pred njima pojavi model ovakvog kljuna, odreagovaće kao da im je to majka. Tinbergen je zatim ptićima pokazao običan žuti štap s crvenom tačkom na vrhu – na šta su oni s još većim uzbuđenjem zatražili hranu. Slična reakcija se dešava u našem mozgu kada u umetnosti prepoznamo preuveličanu sliku stvarnosti.

Inovacija u korišćenju boja kod impresionista ogleda se prvenstveno u zamenjivanju crne belom, čime im je omogućeno mnogo više prostora za igranje sa svetlošću i senkom.

Za razliku od dotadašnjih prikaza senki za koje su korišćene siva i crna, impresionisti uviđaju da u svakoj senci zapravo ima pregršt različitih boja. Šarenilo senki veoma jasno možemo uočiti kada senke padaju preko svetlijih površina, poput snega.

Međutim, ne samo senke, već osvetljene površine na slikama impresionista, lako nas mogu obmanuti po pitanju boje. Ako površinu Moneovog jezerceta doživljavamo kao plavu, dubljom analizom ćemo utvrditi da u toj plavoj ima čitava paleta drugih boja.

Tu se otvara najzanimljiviji aspekt impresionizma – kroz njega su umetnici intuitivno došli do postavljanja naučne hipoteze koja se ispostavila kao tačna. Naše oko zaista vidi svet kao mrljice različitih boja, te mrljice se oslikavaju na oko, a tek kada dođu do mozga, mi ih povezujemo sa pojmovima koji im daju značenje.

Impresionistička slika nam zapravo pokazuje kako naše oko obrađuje svaki prizor koji vidi, zato su ta dela često doživljavana kao nedovršena.

„Revolucija bojenih mrlja", kako se impresionizam često naziva, nastala je kako bi se borila za gledanje na sliku, a ne kroz nju. Impresionizam je umetnost oka, a ne mozga, a dok za mozak ona može izgledati kao laž, u oku se oslikava kao večita istina.