Četrdeset godina evolucije na Galapagosu

Iskrcali su se 1973. godine na malo nenastanjeno ostrvo Dafne Major, vrh ugašenog vulkana, a sam Darvin tamo nikada nije kročio. Dafne je strmo kao krov, sa stenama svuda oko osnove i ima samo jedno malo mesto na spoljnjoj strmini koje je bilo dovoljno ravno da se podigne šator.

Njihov cilj, kako navode u svojoj knjizi 40 godina evolucije, bio je da proučavaju zebe iz roda Geospiza – ptice koje su Darvinu dale prve naznake o evoluciji putem prirodne selekcije – kao i da probaju da rekonstruišu deo njihove evolucione istorije. Ali, umesto toga, otkrili su nešto neverovatno.

Posle nekoliko godina preciznih merenja, Grantovi i njihovi studenti shvatili su da se dimenzije zeba menjaju pred njihovim očima. Njihovi kljunovi i tela evoluiraju i adaptiraju se iz godine u godinu, nekada sporije, nekada veoma upadljivo, ali iz generacije u generaciju. Istraživači su tako posmatrali evoluciju u realnom vremenu, evoluciju uživo.

Darvin nije ni sanjao da je to moguće. U prvom poglavlju O poreklu vrsta on piše dok prirodna selekcija deluje svuda i uvek, „mi ne vidimo ništa od tih sporih promena u razvoju, sve dok vreme ne označi protok godina“.

Grantovi su otkrili da je Darvinov proces bio moćniji nego što je mislio i ostali su na ostrvu i dalje. Pokazalo se da je Dafne Major odlična pozornica za posmatranje evolucije na delu – dovoljno velika za stotine zeba, a dovoljno mala da Grantovi, njihovi studenti i asistenti mogu da prstenuju, prepoznaju i izmere skoro svaku pticu.

Ostali su da ih posmatraju tokom kišnih godina i godina suše – sezona blagostanja i gladi za zebe. I Darvinov proces se otvorio pred njihovim očima u intenzivnim epizodama koje su, bolje od bilo čega, ilustrovale poreklo bitke za egzistenciju, načina na koje se život adaptira i postaje spremniji za dalji opstanak.

Hibridi nisu nepoznati među Darvinovih 13 vrsta zeba, ali su retki. Zbog toga što su tek nedavno evoluirale, ptice ovih različitih vrsta mogu da se pare, ali obično to ne rade.

Porodično stablo sada traje već 30 godina i sedam generacija. Grantovi su oprezni kada je u pitanju njihova perspektiva: „Malo je verovatno da smo bili svedoci porekla dugotrajne vrste, ali i nije nemoguće“, kažu istraživači, ali drugi naučnici smatraju drugačije.

„Mislim da je otkriće fantastičano, ovo je nauzbudljiviji nalaz koji sam pročitao u poslednjoj deceniji. Rad Grantovih je najverovatnije najznačajniji istraživački program iz evolucione biologije za poslednjih pola veka. Preoblikovao je i način na koji razumemo evoluciju i način na koji je proučavamo. Pre njihovog rada, niko nije pokušao da proučava evoluciju na delu – a sada izgleda da svi to rade“, rekao je Džonatan B. Losos, evolucioni biolog Harvarda.

„Za Grantove je Dafne Major bio magični bunar. Za četiri decenije rada na ostrvu, oni su od njega stvorili fantastičan mikrokosmos, model života na Zemlji. I uz njihovu dugu saradnju na Dafne i na Prinstonu (gde su sada emeritus profesori), oni su postali model kako izgleda srećan život“, napisao je u preporuci za knjigu Džonatan Vejner, pisac, dobitnik Pulicerove nagrade.

Grantovi ističu da, ukoliko su o Velikoj ptici može govoriti kao o vrsti, onda će je nazvati Geospiza strenuirostris, od latinske reči koja znači jak, izuzteno žilav i aktivan.

„Naravno da čak i tokom 40 godina ne možemo da svedočimo čitavoj priči evolucije, koja traje skoro četiri milijarde godina. Ali, ipak, izgleda da ako znate šta tražite, možete da se postavite na pravo mesto i otvorite oči i da vidite mnogo toga“, ističu Grantovi, koji su dobili skoro svaku postojeću nagradu iz njihovog polja rada, uključujući i prestižnu nagradu Kjoto 2009. godine.

Međutim, čekaju nas teška vremena na Galapagosu, kao i na svakom drugom mestu pod uticajem klimatskih promena. U sledećim decenijama, kako klima na ovim ostrvima bude postajala sve toplija i vlažnija, Dafne može da izgubi svoje kaktuse – a Velika ptica ne može da živi bez kaktusa.