Како НАСА бира који кандидати ће постати астронаути и каква обука их чека

Како је саопштила Америчка свемирска агенција НАСА, у класу астронаута 2021, одабрано је само 10 кандидата од више од 12.000 пријављених.

Основна два захтева које поставља свемирска агенција да бисте се уопште пријавили за посао астронаута је да сте амерички држављанин и да имате мастер диплому у области природних наука – инжењер, биолог, информатичар и слично. Осим тога, кандидати морају бити у доброј форми и способни да положе све Насине, веома захтевне, тестове физичких способности.

Од када је Наса окупила своју прву класу астронаута 1959. године, више од 350 људи је успело да оствари свој сан и вине се у свемир. У објави на блогу 2020. године, Ени Меклијан, Насина астронауткиња, сажела је критеријуме које агенција очекује од будућих свемирских путника: „Будите прилагодљиви, поуздани, упорни и усредсређени на детаље.“

Током свемирске трке из периода Хладног рата између САД и Совјетског Савеза, ко ће први отићи и истражити свемир, војници су били први кандидати да постану астронаути. До данас, свих 12 астронаута који су ходали по Месецу, били су белци. Ипак, временом, Насин корпус је постао разноврснији, а за дуго очекивану мисију „Артемис“ планирану за 2024. годину, свемирска агенција намерава да се на Месец спусте жена и астронаут црне боје коже.

Након процеса селекције, Насини кандидати за астронауте, познати као ASCAN, пролазе двогодишњи курс обуке како би постали потпуно квалификовани астронаути. Свемирска агенција обучава астронауте у различитим окружењима, укључујући огромне базене и вреле пустиње, како би тестирала њихову одважност и способности.

Астронаути вежбају свемирске шетње у огромном затвореном базену са потопљеним свемирским бродом

Да би се припремили за излазак у отворени свемир ван свемирског брода, астронаути тренирају под водом у великим затвореним базенима. Роњење у базену симулира микрогравитацију или бестежинско окружење, које ће искусити током боравка у свемиру.

Наса спроводи најсавременију обуку за шетњу свемиром у Лабораторији за неутралну пловност у свемирском центру „Џонсон“ у Хјустону. У огромном базену – који садржи 6,2 милиона галона воде – потопљен је делимичан модел Међународне свемирске станице, тако да астронаути могу да вежбају коришћење инстурмената у окружењу сличном бестежинском стању.

Бестежинско стање се симулира у авиону названом „комета за повраћање“

Насин програм истраживања смањене гравитације почео је 1959. године, наводи свемирска агенција. У склопу тога, астронаути тренирају летећи у авиону који маневрима постиже нулту гравитацију, познатом као „комета за повраћање“.

Када авион изведе низ наглих стрмих успона и оштрих понирања, путници у авиону добијају 25 секунди нулте гравитације када се авион приближи врху тог таласа, објашњавају Насини инструктори.

Програм је током година укључивао неколико типова авиона, укључујући и „КЦ-135А“, који је пензионисан 2004. Године 2008. приватна компанија, "Zero Gravity Corporation", почела је да обавља операције нулте гравитације за свемирску агенцију.

Авион такође служи као плутајућа лабораторија. Истраживачи на овим летовима спроводе медицинска истраживања и експерименте повезане са болестима кретања, пошто маневри авиона налик на вожњу ролеркостером често изазивају мучнину.

Повремено је овај авион претваран и у велики холивудски сет. Глумци Том Хенкс, Кевин Бејкон и Бил Пакстон у њему су снимали сцене за филм Аполо 13 из 1995. године.

Астронаути пролазе исцрпљујућу обуку преживљавања у пустињи за случај хитног слетања

Од првобитне посаде „Меркура 7“ 1959. године, Насини астронаути су научили технике преживљавања, у случају да морају да изврше хитно слетање у некој удаљеној области.

Године 1964. астронаути „Апола 11“ отпутовали су у Неваду и провели три дана у врућој, сувој пустињи како би вежбали преживљавање. Носили су одећу направљену од падобрана која их је расхлађивала на пустињској врелини. 

Као део обуке за мисију „Артемис“ на Месецу, свемирска агенција је саопштила да ће спровести две теренске обуке у пустињи Аризоне – која је најсличнија Месецу.

Вежба за случај да свемирски брод изгуби контролу

Током свемирске трке, астронаути су тренирали на вишеосном тренажеру, који их је вртео у потпуно невероватној комбинацији окрета, до 30 обртаја у минути. Справа, названа „гимбал риг“, конструисана је тако да се на њој астронаути вежбају на дезоријентисану вожњу коју би искусили у свемирској летелици која се без контроле врти кроз свемир.

„То је био један од најзахтевнијих тестова или вежби обуке кроз које смо прошли било где на целом тренингу за летове у свемир“, открио је Џон Глен, астронаут пројекта „Меркур“, у видео-снимку који је Наса објавила на Јутјубу 2016. „Заиста сам мрзео ову справу“.

Седам астронаута пројекта „Меркур“ и 13 жена из „Меркура 13“ обучавало се на овој платформи шездесетих година, али Наса га више не користи, пошто модерне свемирске летелице не захтевају од астронаута да контролишу њихово окретање.

Тестирање толеранције на интензивну гравитациону силу

На почетку, Наса је користила велику машину звану „људска центрифуга“ како би тестирала гравитациони стрес на астронаутима који је требало да оду на Месец. 

Ова справа има ротирајућу руку на чијем крају се налази корпа у коју стаје човек. Док се машина окреће, астронаути тестирају своју толеранцију на интензивну гравитациону силу.

„Вртећи се около на крају те дугачке руке, имао сам осећај као да сам заморче на коме треба да се утврди како ће људско биће да реагује када се вине у свемир или поново уђе у земљину атмосферу“, присећао се Глен у својим мемоарима из 2000. године.

Стални контакт са психолозима и психијатрима

Будући астронаути се подвргавају психолошком и психијатријском скринингу како би у старту били уклоњени они који не би могли да поднесу стрез везан за свемирска путовања.

Како је све више људи путовало у свемир, Наса је почела да схвата ментално оптерећење које имају астронаути. „Имали смо једног колегу задуженог за залихе који је постао опседнут поклопцем на летелици. 'Помислите само, све што треба да урадим је да окренем ту ручку и сав ваздух ће да изађе?' Било је некако застрашујуће“, испричао је у интервјуу 2001. о једној од својих ранијих мисија, Хенри Хартсфилд, који је постао  астронаут 1969. године. „Почели смо да закључавамо отвор“.

Одлазак у свемир је невероватно велики стрес. Године 2016. године у извештају који је Наса објавила, стоји да чланови посаде током боравка у свемиру имају поремећај сна, да су изложени радијацији, да на њих штетно утиче промена гравитације и да имају нападе панике због дуготрајне изолације.

Зато чланови посаде на Међународној свемирској станици редовно разговарају са медицинским особљем, укључујући психологе, путем приватних видео-конференција.

Узимајући у обзир Насине амбициозне циљеве да пошаље људе још даље у свемир – на Месец и Марс – у не тако далекој будућности, одржавање менталног здравља астронаута биће трајни изазов.