Кафанске приче – кад уђеш у нечији живот не можеш тек тако да изађеш

На часу душе долазе сви па тако у једну београдску кафану, у срцу Скадарлије дођосмо и ми са жељом да упознамо некога ко своју љубав, бар у овој песми, дели са вољеном женом и градом.

Једна од аутобиографских песама човека који кроз звуке своје хармонике годинама прати све што се догађа на местима која су често уточисте боема, уметника, путника, људи жељних забаве и весеља, на местима на којима се често састају срећа и туга, где настају кафанске приче.

Свирао је и током бомбардовања.

„Прва сирена и бљесак нису били толико опомињући колико сам прасак. Тада су се сви уплашили. Али чак и у таквим околностима, људи су били жељни музике“, каже Ненад Коларевић.

Још осамдесетих је Ненад, студирајући машинство, схватио да својом хармоником може да увећа бруцошки џепарац па у то време са другарима почиње да свира у готово свим београдским кафанама.

Почео је тада и да се удубљује у судбине људи који су га слушали, покушавајући да схвати шта се крије у душама гостију. Можда Ненад Коларевић није једини кафански свирач који је, хтео то или не, улазио у душе гостију, али је први хармоникаш који је као живи сведок све оно што се догађало у кафанама претходних година, описао у књизи.

Уз музику се мире посвађани, прослављају се матуре, рођендани, венчања. Оно што се роди у кафани, често не остаје између њена четири зида.

„Једном приликом стална муштерија из кафане је тражио од мене да одем да свирам на сахрани његовог оца. То је био позив који нисам смео да одбијем. Ако си ти својом душом и емоцијом ушао у нечији живот и интиму не можеш да изађеш тек тако“, наводи Коларевић.

Има тренутака када музичар мора бити и психолог, како ствари не би кренуле по злу.

„Нисам образован као психолог, али се такво размишљање морало истренирати да би се преживело у тим животним ситуацијама и сачувати живу главу на раменима“, истиче хармоникаш.

Песма за фајронт обично је последња пред затварање кафане. Ипак, да ли је увек тако? Наш писац каже да фајронт у кафани понекад најави једна, понекад 101 песма.

„Био је један господин који је пред фајронт рекао: 'Хајде ме нађите'. Једанпут, други пут, трећи пут. Нисмо га нашли. Кренуо је из кафане, ми смо га пратили до паркинга и покушавали да одсвирамо ту задњу и нисмо успели да погодимо. На крају је ушао у кола, дао нам бакшиш, а ми га питали: 'Па која је?' Он нам каже: 'Ма супер је било, него сам чисто направио фору'“, прича Коларевић.

Кафански мемоари испричани су у 23 приче. У свакој од њих Ненад је сачувао сећање на неки догађај кроз анегдоте кафанских људи, њихову тугу или срећу, баш као и у животу. Тако се кафана може осетити и доживети и када нисте у њој.