Још је Сократ говорио „Знам да ништа не знам“ – шта је Данинг-Kругеров ефекат

Образац понашања који подразумева нереално позитивну слику о сопственим способностима назива се Данинг - Kругеров ефекат. Овај психолошки феномен први пут је дефинисан 1999. године када су психолози Дејвид Данинг и Џастин Kругер, на основу истраживања, закључили да постоје људи којима је тешко да непристрасно суде о себи. 

„То је једна врста когнитивне пристрасности, где неко ко нема знање и вештине себе нереално позитивно процењује да има та знања и вештине више у односу на друге људе. Тај феномен називамо и двоструко проклетство - особа не само што нешто не зна или не уме, већ није ни способна да зна - да не зна", објашњава психолог и психотерапеут Бранислава Павловић.

Неретко, у свакодневном животу, примећујемо да су гласнији они који мање знају, док „мудрији ћуте''. 

„Људи који су најобразованији, најстручнији или најинтелигентнији управо имају један свеобухватни поглед на свет и знају колико не знају, тако да они не процењују себе као да су потпуно некомпетентни, али могу да имају једну перцепцију да сматрају да и други знају то што они знају - то је тзв. супротни ефекат илузије инфериорности. То је сада један велики парадокс - да бих знала оно што не знам, морам много да знам. То је оно што наш народ каже - блажени у незнању", додала је Павловићева.

Особе са Данинг-Kругеровим синдромом препознају се најчеше по томе што у друштву воде главну реч, намећу своје мишљење, доносе закључке на основу нетачних и непроверених чињеница. 

„Када би могло неких 10 до 20 одсто да се користи у неким ситуацијама код људи да их додатно мотивише, да им да мало самопоуздања, просто да их некад натера да не избегавају неке ствари, да мисле да могу мало више од онога што могу - али само у малим дозама... Зато што у великим дозама, које је потпуно одступање између реалности и онога што могу и онога што мислим да могу, то може да буде јако опасно", објаснила је Павловићева.

Данинг-Kругеров ефекат је феномен који погађа све људе у неком тренутку.

Неки од нас мисле да су бољи возачи, други да су граматички компетентнији, трећи да боље разумеју људе.

Иако смо понекад у праву, треба да се потрудимо око стицања реалне слике о нашим способностима и чешће би требало да се запитамо где грешимо.