Сутлијаш, од слаткиша до породичног бизниса

Уместо канцеларије кухиња. Оловке, компјутере и телефоне заменили су шпорет, варјача, вагица за мерење, шећер, прегршт зачина и оно што је обавезно – млеко и пиринач. Одлука породице Стевановић била је једногласна – нећемо радити никакав класичан посао од девет до пет, бавићемо се производњом сутлијаша, омиљеног слаткиша многих људи, посластице нечије младости.

Главни кривац за овакав избор посла био је Стеван, старији син породице Стевановић, који уз мајку, оца и брата и сам учествује у првљењу познатог слаткиша пореклом из Турске.

„Мени је пало на памет да направим здраву варијанту за себе за после тренинга: пиринач, протеин, неко воће. Ако сам могао да направим чоколадни протеински, зашто не бих пробао да направим неки сладак, јер мој брат, на пример, воли доста слађе, па разне варијанте са воћем, без протеина и онда смо дошли до двадесетак укуса“, прича Стеван Стевановић.

Најзаслужнија за све укусе у првом сутлијаш бару у Србији је мама Драгана, која свакога дана проведе више од пет сати у спремању ове посластице.

У почетку, гостима се нудио класичан сутлијаш, а онда су почели да се мењају укуси па тако данас овај слаткиш може бити са чоколадом, ванилом, јагодом, сојиним млеком, па чак и бомбонама.

„Људи су били одушевљени. Прво, самим тим што су видели да пише сутлијаш бар. Да ли је могуће да неко прави сутлијаш?“, каже Драгана Стевановић додајући да је у почетку купцима бло чудно да осим сутлијаша немају ништа друго у понуди. 

И данас, мама и старији наследник Стеван истражују и упознају нове укусе. Млађи син, иако помаже око сутлијаша, окренут је студирању, а помоћ супруга огледа се углавном у дегустирајњу двадесетак укуса традиционалног слаткиша.

У односу на некадашње послове, када је свако проводио осам сати на свом радном месту, сада се, каже Драгана, чешће виђају и више су упућени једни на друге.

„Сада смо више заједно, ми сад хтели или не, морамо да се виђамо. То је учинило да се и породица што више виђа и разговара. Није само питање сутлијаша, ту је много и других питања која се решавају у том тренутку“, обкашњава Драгана.

Од помоћи су и комшије. Догађало се да данима буду на муци испоробавајући разне укусе и дајући своје сугестије о њима.

„Док смо ми то испробавали код куће, морам признати, цео комшилук је јео сутлијаш. Пуно је то помогло“, каже Драгана.

Назив сутлија или сутлијаш је настао од турске ријечи сут што значи млеко. Ово јело се у цео свет проширило из Турске, а многи у нашој земљи укусан ручак и данас засладе баш овом посластицом.

Тако је и код Стевановића иако сутлијаш неко воли више, неко мање, сигурно је да је његово припремање окупило породицу на једном месту, због чега, како кажу, сада имају више времена једни за друге.