Милош нема стрељану нити полигон, а државни је првак у практичном стрељаштву

Милош Тошић матурант Пољопривредне школе у Пожеги веома вешто рукује пиштољем. Није служио војни рок, али је овладао стрељаштвом толико да се као најмлађи такмичар у Србији неретко попење на победничко постоље заједно са сениорима. Али каже да на сваком такмичењу нешто ново научи од припадника војске и полиције.

„Трема је присутна увек. Трудим се да се изборим са њом. Добро је, професионалци су професионалци. Имају исто много радног стажа, много више од мене. Тако да трудим се да се уклопим са њима. Волим сваку примедбу, прихватам и радим да исправим то моје погрешно у пуцању у техници и у свему“, наглашава Милош, иначе чан Клуба за борилачке и екстремне спортове „Соко“ из Пожеге.

Пожега нема стрељану, нити терен где би Милош могао да вежба пуцање. Зато свакодневно вежба у сали са празним оружјем, а као мету користи кесу. Повремено са оцем оде у Инђију код инструктора који има стрелиште.

„Овде ми немамо такве специјализоване стрељане са покретним метама, са таквим неким супер реквизитима. Ми то покушавамо да надокнадимо вежбањем у сали, постављамо мете, морамо да из замишљамо. И тако, тај Милошев тренинг је у ствари, вероватно због тога и дао одређене резултате, јер он кад се појави на неком уређеном стрелишту, њему је то као лакши тренинг. Значи, њему такмичење дође као одмор и уживање“, каже Милошев отац, Андрија Тошић.

Зато на свако такмичење одлази са тремом пред професионалцима, али мирне руке и хладне главе увек је испред мета. Милош по завршетку средње школе намерава да крене очевим стопама.

„Трудим се да упишем тај ДИФ у Београду, да се бавим спортом, да наставим са пуцањем упоредо са ДИФ-ом, па о том потом, видећемо“, додаје Милош.

Успеси талентованог Милоша привукли су пажњу појединих суграђана, који намеравају да помогну да постиже још боље резултате изградњом стрелишта. Док се то не оствари, остаје му да вежба као и до сада у сали, а на такмичењима бриљира.